Кризе мотивишу кризе, али не и решења

Владимиру Иљичу Лењину приписују да је рекао да „постоје деценије када се ништа не догађа и недеље у којима се догађају деценије”.

Добра половина овогодишњих недеља протекла је „догађањем деценија”, мање-више ратоборних или хаотичних збивања широм света, а то што кризе мутирају и само се нагомилавају понајвише треба захвалити анемичним покушајима да се реше.

Рат против Исламске државе ушао је у трећу годину без озбиљнијих изгледа да ће ускоро бити окончан, упркос директном војном ангажману две највеће оружане силе света. Џихадисти су у међувремену фронтове рата преселили на четири континента по којима бомбаши-самоубице односе стотине недужних живота.

Несрећна Сирија суочена је с погубним застојем у мировним преговорима од којих се очекује прекид грађанског рата који је од 2011. однео више од 260.000 живота, а по Блиском истоку заоштрава се секташки сукоб сунита и шиита какав се ретко памти од времена раних година ислама.

Не попушта тензија између Русије и Запада изазвана кризом у Украјини где ново гомилање трупа на обе стране руско-украјинске границе потврђује да кључни актери мировног договора из Минска не успевају да га стабилизују – што НАТО користи да би распоредио ракете на европском истоку, а Русија за појачана улагања у оружане снаге.

Свет је глобално незадовољан и тамо где нема ратова, тензија и глади. Британци су у јуну шокирали свет гласајући за излазак из Европске уније.

У Сједињеним Државама инциденти у Батон Ружу и Даласу подгревају страхове од расних немира и експлозије незадовољства Афроамериканаца. Номинација једног популистичког републиканца са знањем прављења новца, али без искуства у политици брине и Америку и свет.

По Европској унији је и пре појаве њујоршког милијардера почео да хара јефтини популизам често заоденут у неофашизам, расизам, исламофобију или антисемитизам. Избегличка криза спласнула је мартовским договором са Турском, али далеко од тога да је трајно решена и прети да поново експлодира.

Неуспели државни удар омогућио је турском председнику да репресивним мерама додатно елиминише ривале који захтевају више слобода и одустајање од отворене исламизације, док помирење Анкаре и Москве уноси нове параметре на геополитичку мапу света.

Територијални неспоразуми у Јужнокинеском мору трају вековима, али тензија се увећава распирујући страхове од сукоба са потенцијалним глобалним последицама.

Истини за вољу, ништа од набројаног не може да се мери са катаклизмичким годинама Другог светског рата. Година 2016. не може да се пореди с 1939, али за осам месеци нагомилала је много тога лошег. Превише и за времена компримоване историје.

Не бих да делујем злокобно, било је ту епохалних догађаја као што је био сусрет римског папе и руског патријарха, али забринутост почива на утиску да ће се негативан биланс увећавати претећи убрзањем и ширењем постојећих криза које лако могу да инспиришу нове.

Ефекат угледања често се из психологије усељава у свет глобалне политике. С јесени 1989, од појаве „Солидарности” у Пољској, социјалистички режими Источне Европе рушили су се један за другим, стварајући матрицу која се касније користила и током серије „обојених револуција”.

Од краја 2010. побуна у Тунису постала је окидач Арапског пролећа које је убрзо мотивисао Запад да социјални бунт искористи за „промене режима” њима ненаклоњених блискоисточних деспота.

Кризе охрабрују разне групе, чак и читаве нације, да се у суочавању с насилним догађајима определе за агресију.

Нема одговора на питање ко заиста стоји иза недавног покушаја војног удара у Турској, али с великом извесношћу може да се закључи да су завереници проценили да им хаос у суседству, обнова сукоба с Курдима и тероризам код куће олакшавају посао.

Русија се у САД означава као непријатељ број 1, чиме се онда правдају улагања у армију која су већа од наредних осам земаља заједно.

Свака војна интервенција на Блиском истоку регрутује радикалне исламисте који су по правилу организованији, богатији и бруталнији од претходника.

Шта учимо од историје? Какав је одговор на ову колекцију криза? Забрињавајуће анемичан и апатичан. Да ли је то недостатак воље, знања, храбрости, препуштања судбини? Има ту свачег.

Америка је због избора између двоје најнепопуларнијих кандидата у историји заокупљена собом, док претенденти за Белу кућу шире страх који сутра лако може да се претвори у опасне интервенционистичке акције против „све опаснијих непријатеља”. Садашња администрација у својим завршним данима не показује амбицију да се озбиљно ангажује у решавању криза у које се уплела иако је обећавала супротно.

У Европи је брегзит на неке деловао растрежњујуће, али бирократе у Бриселу од тада се много више баве техникалијама британског одласка него суочавањем са продором десне и крајње десне идеологије, социјалним незадовољством грађана, затегнутим односима са Русијом. Проширење да не помињем.

Продор избеглица јесте у великој мери заустављен, али по коју цену? Затварањем, подизањем баријера, ангажовањем војске и полиције – све супротно идеалима Европе без граница, Европе слободног кретања људи. Нема решења за имиграцију која попуњава радну снагу и подиже наталитет, али иритира растући број оних који су убеђени да Европљани због миграната не само да губе послове већ им је угрожен културни и верски идентитет.

Милитантни џихадисти својим апокалиптичким визијама и експлозивом за појасом ефикасно доприносе растућем омразу. Уместо да помогне друштвима Блиског истока, читава 2016. охрабрује проповеднике рата цивилизација док очекивани нови налети терора наговештавају неспокојство досад невиђених размера.

Русија се некако носи са притисцима и санкцијама Запада, истовремено успева да своје интересе остварује у Сирији, али зашто би помагала решавању криза када се оне – попут избегличке – користе да се ЕУ свету прикаже као неатрактиван пројекат који има алтернативу у Евроазијској федерацији.

Кризе инспиришу нове кризе, напетости подстичу опасна ривалства, а утисак је да лидери света све то прихватају некако малодушно. Као конфекцијску појаву. Без свести у шта могу да се претворе. Живимо у „интересантним временима”, што би рекла она клетва.