Кајакаши у лову на прву медаљу после 32 године

Од нашег извештача

Рио де Жанеиро – Сутра на регатној стази „Родриго де Фреитас” на језеру Лагоа наши кајакаши и кајакашице започеће подухват повратка међу земље које на олимпијским играма освајају медаље. Последње освојили су пре 32 године у Лос Анђелесу, када су на победничком постољу били кајакаш Милан Јанић и кануисти Матија Љубек и Мирко Нишовић, садашњи председник Кајакашког савеза Србије.

Били су то асови свога времена, а сада на сцену ступа најновија генерација нашег кајака, која је на два последња светска првенства, о светским куповима и континенталним шампионатима да и не говоримо, освајала медаље. Чак и Најсјајније.

Кајакаши су пре два дана допутовали у Рио де Жанеиро са завршних припрема у Португалији, сместили се у Олимпијско село и већ два дана тренирају на регатној стази „Родриго де Фреитас”, засад као „подстанари” веслача, чија се такмичења завршавају данас.

Док су наше олимпијске посаде, а реч је о рекордном броју од девет, тренирале на удаљеној помоћној стази разговарали смо с Мирославом Алексићем, вођом нашег кајакашког тима у Рију, уједно и тренером посада за 1.000 метара као и сестара Молдован.

– Најбитније је да су такмичари потпуно здрави допутовали у Рио из Монтемора О'Веља. Португалију смо одабрали јер има изузетне услове за кајак, а тако смо се бразилској временској зони приближили за један сат. У Португалији се добро радило. Помало смо и пратили наступе осталих наших олимпијаца који на жалост нису испунили очекивања наших љубитеља спорта, али још игре нису готове. Сваки спорт је спорт за себе, али уверен сам да су овде сви наши најбољи спортисти, а то важи и за кајакаше.

Некако у последњи час, после дугог процеса квалификација за састав нашег олимпијског тима, било је доста измена у посадама у односу на оне које су избориле олимпијске квоте, па је до промена дошло и у неким „сигурним“ посадама. Тако су три од четири женске посаде потпуно нове. Једино је четверац у првобитном саставу. Међутим, Мирослав Алексић каже да је атмосфера у екипи добра и да су сви сконцентрисани на своје наступе.

– Највећа неизвесност влада око наступа четвераца, јер ни женски и мушки четверац нису имали много трка. У Португалији су радили заједно колико су год могли, с обзиром да сви сем Торубарова имају и друге дисциплине. Све је могуће, јер не заборавимо да је женски четверац готово с пар тренинга био шести на светском првенству. Надамо се да ће мушки четверац веслати као на Светском купу у Дуисбургу када им је медаља измакла за длаку. И у Москви на Европском првенству у квалификацијама извеслали су одлично и директно се пласирали у финале, а затим су веслали испод тог нивоа. Те осцилације, од трке до трке, резултат су премало времена проведеног у истом чамцу – рекао је Алексић.

Ветру, по којем је олимпијска регатна стаза позната и који је задавао велике проблеме веслачима, кајакаше не брине превише.

– Ми весламо у природи и ветар је природна појава. Научили смо да весламо по ветру и само се надамо да наредних дана неће бити превише ветровито. Искрено, о томе не размишљамо пуно – рекао је вођа олимпијског кајакашког тима Србије.

Питање о прогнозама неумесно је у овом тренутку, делом и стога што доста наших олимпијаца није успело да се приближи резултатима и пласманима којима су изборили право учешћа на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру, а делом и зато што наш кајак све допре четири године није играо значајнију улогу у међународној подели кајакашких трофеја.

Можда ће се то променити у Рио де Жанеиру и надамо се да ће се наши кајакаши после 32 године поново окитити олимпијским медаљама иако ће против себе имати ривале из Мађарске који су последњи пут без златне медаље остали у Монтреалу 1976. године (у Лос Анђелесу 1984. нису учествовали због бојкота), из Немачке чији репрезентативци редовно освајају златне медаље од Барселоне 1992...

Сутра олимпијско такмичење у кајаку и кануу (у њему немамо ни једног олимпијца) почиње квалификационим тркама а лед ће пробити Дејан Пајић у једноседу на 1.000 метара...