БиХ: Опет по моделу „два народа против трећег“

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Превирања због недавног српско-бошњачког договора у вези са важним механизмом координације и гласног негодовања хрватских политичара због руковања тим поводом Бакира Изетбеговића и Милорада Додика у Источном Сарајеву по ко зна који пут су у јавност изнедрила сву комплексност међуетничких односа, али и подсетила на болећиву склоност ка скретању у политику „два против једног”.

Када су Додик и Изетбеговић у једном ресторану у Источном Сарајеву усагласили механизам координације и кредитни аранжман са ММФ-ом, који је лидер СДА непотребно везао за договор о координацији, Драган Човић, председник ХДЗ-а БиХ, пожурио је да се пожали како је српско-бошњачки договор на штету Хрвата, што су пратиле и неке оцене да су два народа тобож шуровала против трећег.

Такође, да су Срби и Бошњаци, наводно, намерно изоставили кантоне, за које Хрвати кроз тај механизам упорно траже већа права у наредним преговорима са Бриселом. Иако Устав БиХ не предвиђа тако високо наглашену позицију кантона, коју они и немају у пракси, иако имају надлежности које треба да буду уважене, Човић се јавности пожалио на виталну угроженост, па је Додик у писму њему и Изетбеговићу журно поручио да договор може и да се мења и да има простора да се уваже и оправдани хрватски захтеви. Изетбеговић, пак, каже да је механизам координације решен још у Источном Сарајеву и објашњава да се у потписаном документу наводи да ће у њему бити и Федерација БиХ и кантони, иако не говори у ком обиму и са којим правима ће у координацији учествовати кантони.

Бошњачка опозиција и многи други су у договору Додика и Изетбеговића можда донекле и с правом препознали политичку победу председника РС. Он је у Источном Сарајеву обезбедио за власти у РС важан кредитни аранжман са ММФ-ом, а у ваздуху оставио договор о механизму координације, и то тако што је у њега уврстио све оно што је важно за Републику Српску – да нема одлуке без представника РС – на чему његов СНСД принципијелно истрајава већ годинама.

Управо је одступање од права РС да у том механизму буде незаобилазна у фази одлучивања довело до вишемесечног сукоба председника РС са српским представницима у Сарајеву, који су почетком године на тајној седници Савета министара БиХ прихватили нешто другачији модел координације, супротан платформи за коју се годинама борио СНСД. То је Владу РС принудило да одбаци такав договор и преузме на себе незахвалну етикету кочничара, што је у коначници довело до недавног сусрета Додика и Изетбеговића на ком је то питање решено тако што су уважене и примедбе из РС.

Али, ипак, упада у очи и то што је Додик потом прилично чврсто стао у одбрану Хрвата, који су незадовољни потписаним, осетивши вероватно потребу да држи до сарадње са ХДЗ-ом БиХ иако је само пре месец дана та партија немарно донела за српске националне интересе веома штетну одлуку о попису становништва – прегласавши Србе. И управо је Човић, након дипломатског измотавања да наводно нема ништа са том одлуком о попису коју је донео кадар те партије мимо његовог знања, на крају узвикнуо како је она коначна. Једна је то у низу одлука у којој се поново потегнуло осетљиво питање удруживања два народа против трећег, што је на најизразитији начин и премијерно урађено приликом отцепљења БиХ од Југославије. То јесте корен и узрок свих наредних страховања у послератној БиХ, будући да су и сами бошњачки политичари признали да су знали да таква одлука неизбежно води у грађански рат јер Срби у њој нису учествовали. Осим тога, још се није чуло ни извињење бискупа бањалучког Фрање Комарице, који је у непристојном поређењу Бањалуку изједначио са Блајбургом, и то у јеку неоусташизације у Хрватској и загребачког омаловажавања жртава у Јасеновцу, кад му је председник РС оштро узвратио и поручио да све до повлачења те изјаве неће бити сарадње са Хрватима у РС.

Баш су се тих дана, у априлу ове године, када се одавао помен жртвама у Јасеновцу, могле видети и неке анализе свеукупних српско-хрватских односа унутар БиХ и чути утисци да се кроз целу ратну и послератну историју Срби недозрело упињу да остваре недокучиву сарадњу са Хрватима. Српска логика партнерства са Хрватима донекле и има смисла ако се имају у виду тврдоглаве жеље Сарајева да се по сваку цену развласти РС и, колико је то могуће, централизује БиХ, што разумљиво не одговара ни Србима ни Хрватима. Али је општи утисак да у тим односима, који би требало да су принципијелно двосмерни, дебљи крај извуку увек Срби (као у одлуци о попису), док Хрвати по правилу испуне све зацртане циљеве (механизам координације), што је био случај и током самог рата и међусобне сарадње тадашњег СДС-а и ХДЗ-а БиХ у многим случајевима. Додик и његова странка то објашњавају аргументима које је уистину тешко спорити, да је у БиХ каква јесте боље имати једног него два народа против себе. „Природна је тежња Срба и Хрвата према децентрализацији, и то нас чини природнијим савезником у том погледу”, рекао је и недавно Додик, који је за „Вечерњи лист” поновио своју подршку стварању трећег ентитета у БиХ.

Партија Младена Иванића у Савету министара гласала за модел кантона који су подржали босански Хрвати (Фото: Ројтерс/Дадо Рувић)

Да и у том погледу има раскорака сведочи и Човићев предлог за исти лист о потпуној реорганизацији БиХ како би она „нормално функционисала” и напомиње да „ХДЗ БиХ заговара успоставу БиХ са четири федералне јединице”. Овакав су предлог о четири федералне јединице раније многи из Бањалуке презриво гледали испод ока и тумачили као настојање да се окрњи Српска у делу Посавине, али је лидер ХДЗ БиХ тада политички мудро смиривао ствари порукама да о судбини РС одлучује народ у РС. Изетбеговић је крајем прошле године помињао могућност стварања мегакантона, а медији нагађали да се ради о прекрајању са садашњих десет, на свега четири кантона, по два са релативном већином сваког народа у муслиманско-бошњачкој федерацији, у којој су и Срби формално конститутивни народ.

Иако подршком из Бањалуке политички капацитет Хрвата у БиХ годинама приметно расте, за идеју о трећем ентитету, ипак, нема никаквог разумевања код Бошњака, као ни унутар осталих политичких фактора у Републици Српској, где се оштро противе било каквом новом прекрајању граница у БиХ. То је по оцени опозиције исувишан антидејтонски ризик који Српској није потребан чак ни реторички.

А ни сама опозиција није претерано доследна у овој врсти односа, не само због тога што је у јануару на тајној седници Савета министара БиХ подржала механизам координације, који по свему судећи одговара Хрватима – који се тада нису бунили, али је био на штету РС. А само пре око годину дана Младен Иванић, српски члан Председништва БиХ и тадашњи председник опозиционог ПДП-а, оптуживао је Додика да блокира усвајање механизма координације како би обезбедио већа права за кантоне. Ипак, Иванићева партија је у Савету министара БиХ у јануару ове године гласала за модел за који су гласали и Хрвати, а који је зауставила Бањалука јер не уважава интересе Српске. „Сва забуна настала је због питања да ли један кантон унутар ФБиХ има право да блокира све као што то има ентитет. Мислим да нема. Ентитет је далеко више од кантона, иако и кантони треба да буду укључени у оно што је њихова надлежност”, говорио је прошле године Иванић за „Политику”.