BiH: Opet po modelu „dva naroda protiv trećeg“

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – Previranja zbog nedavnog srpsko-bošnjačkog dogovora u vezi sa važnim mehanizmom koordinacije i glasnog negodovanja hrvatskih političara zbog rukovanja tim povodom Bakira Izetbegovića i Milorada Dodika u Istočnom Sarajevu po ko zna koji put su u javnost iznedrila svu kompleksnost međuetničkih odnosa, ali i podsetila na bolećivu sklonost ka skretanju u politiku „dva protiv jednog”.

Kada su Dodik i Izetbegović u jednom restoranu u Istočnom Sarajevu usaglasili mehanizam koordinacije i kreditni aranžman sa MMF-om, koji je lider SDA nepotrebno vezao za dogovor o koordinaciji, Dragan Čović, predsednik HDZ-a BiH, požurio je da se požali kako je srpsko-bošnjački dogovor na štetu Hrvata, što su pratile i neke ocene da su dva naroda tobož šurovala protiv trećeg.

Takođe, da su Srbi i Bošnjaci, navodno, namerno izostavili kantone, za koje Hrvati kroz taj mehanizam uporno traže veća prava u narednim pregovorima sa Briselom. Iako Ustav BiH ne predviđa tako visoko naglašenu poziciju kantona, koju oni i nemaju u praksi, iako imaju nadležnosti koje treba da budu uvažene, Čović se javnosti požalio na vitalnu ugroženost, pa je Dodik u pismu njemu i Izetbegoviću žurno poručio da dogovor može i da se menja i da ima prostora da se uvaže i opravdani hrvatski zahtevi. Izetbegović, pak, kaže da je mehanizam koordinacije rešen još u Istočnom Sarajevu i objašnjava da se u potpisanom dokumentu navodi da će u njemu biti i Federacija BiH i kantoni, iako ne govori u kom obimu i sa kojim pravima će u koordinaciji učestvovati kantoni.

Bošnjačka opozicija i mnogi drugi su u dogovoru Dodika i Izetbegovića možda donekle i s pravom prepoznali političku pobedu predsednika RS. On je u Istočnom Sarajevu obezbedio za vlasti u RS važan kreditni aranžman sa MMF-om, a u vazduhu ostavio dogovor o mehanizmu koordinacije, i to tako što je u njega uvrstio sve ono što je važno za Republiku Srpsku – da nema odluke bez predstavnika RS – na čemu njegov SNSD principijelno istrajava već godinama.

Upravo je odstupanje od prava RS da u tom mehanizmu bude nezaobilazna u fazi odlučivanja dovelo do višemesečnog sukoba predsednika RS sa srpskim predstavnicima u Sarajevu, koji su početkom godine na tajnoj sednici Saveta ministara BiH prihvatili nešto drugačiji model koordinacije, suprotan platformi za koju se godinama borio SNSD. To je Vladu RS prinudilo da odbaci takav dogovor i preuzme na sebe nezahvalnu etiketu kočničara, što je u konačnici dovelo do nedavnog susreta Dodika i Izetbegovića na kom je to pitanje rešeno tako što su uvažene i primedbe iz RS.

Ali, ipak, upada u oči i to što je Dodik potom prilično čvrsto stao u odbranu Hrvata, koji su nezadovoljni potpisanim, osetivši verovatno potrebu da drži do saradnje sa HDZ-om BiH iako je samo pre mesec dana ta partija nemarno donela za srpske nacionalne interese veoma štetnu odluku o popisu stanovništva – preglasavši Srbe. I upravo je Čović, nakon diplomatskog izmotavanja da navodno nema ništa sa tom odlukom o popisu koju je doneo kadar te partije mimo njegovog znanja, na kraju uzviknuo kako je ona konačna. Jedna je to u nizu odluka u kojoj se ponovo potegnulo osetljivo pitanje udruživanja dva naroda protiv trećeg, što je na najizrazitiji način i premijerno urađeno prilikom otcepljenja BiH od Jugoslavije. To jeste koren i uzrok svih narednih strahovanja u posleratnoj BiH, budući da su i sami bošnjački političari priznali da su znali da takva odluka neizbežno vodi u građanski rat jer Srbi u njoj nisu učestvovali. Osim toga, još se nije čulo ni izvinjenje biskupa banjalučkog Franje Komarice, koji je u nepristojnom poređenju Banjaluku izjednačio sa Blajburgom, i to u jeku neoustašizacije u Hrvatskoj i zagrebačkog omalovažavanja žrtava u Jasenovcu, kad mu je predsednik RS oštro uzvratio i poručio da sve do povlačenja te izjave neće biti saradnje sa Hrvatima u RS.

Baš su se tih dana, u aprilu ove godine, kada se odavao pomen žrtvama u Jasenovcu, mogle videti i neke analize sveukupnih srpsko-hrvatskih odnosa unutar BiH i čuti utisci da se kroz celu ratnu i posleratnu istoriju Srbi nedozrelo upinju da ostvare nedokučivu saradnju sa Hrvatima. Srpska logika partnerstva sa Hrvatima donekle i ima smisla ako se imaju u vidu tvrdoglave želje Sarajeva da se po svaku cenu razvlasti RS i, koliko je to moguće, centralizuje BiH, što razumljivo ne odgovara ni Srbima ni Hrvatima. Ali je opšti utisak da u tim odnosima, koji bi trebalo da su principijelno dvosmerni, deblji kraj izvuku uvek Srbi (kao u odluci o popisu), dok Hrvati po pravilu ispune sve zacrtane ciljeve (mehanizam koordinacije), što je bio slučaj i tokom samog rata i međusobne saradnje tadašnjeg SDS-a i HDZ-a BiH u mnogim slučajevima. Dodik i njegova stranka to objašnjavaju argumentima koje je uistinu teško sporiti, da je u BiH kakva jeste bolje imati jednog nego dva naroda protiv sebe. „Prirodna je težnja Srba i Hrvata prema decentralizaciji, i to nas čini prirodnijim saveznikom u tom pogledu”, rekao je i nedavno Dodik, koji je za „Večernji list” ponovio svoju podršku stvaranju trećeg entiteta u BiH.

Partija Mladena Ivanića u Savetu ministara glasala za model kantona koji su podržali bosanski Hrvati (Foto: Rojters/Dado Ruvić)

Da i u tom pogledu ima raskoraka svedoči i Čovićev predlog za isti list o potpunoj reorganizaciji BiH kako bi ona „normalno funkcionisala” i napominje da „HDZ BiH zagovara uspostavu BiH sa četiri federalne jedinice”. Ovakav su predlog o četiri federalne jedinice ranije mnogi iz Banjaluke prezrivo gledali ispod oka i tumačili kao nastojanje da se okrnji Srpska u delu Posavine, ali je lider HDZ BiH tada politički mudro smirivao stvari porukama da o sudbini RS odlučuje narod u RS. Izetbegović je krajem prošle godine pominjao mogućnost stvaranja megakantona, a mediji nagađali da se radi o prekrajanju sa sadašnjih deset, na svega četiri kantona, po dva sa relativnom većinom svakog naroda u muslimansko-bošnjačkoj federaciji, u kojoj su i Srbi formalno konstitutivni narod.

Iako podrškom iz Banjaluke politički kapacitet Hrvata u BiH godinama primetno raste, za ideju o trećem entitetu, ipak, nema nikakvog razumevanja kod Bošnjaka, kao ni unutar ostalih političkih faktora u Republici Srpskoj, gde se oštro protive bilo kakvom novom prekrajanju granica u BiH. To je po oceni opozicije isuvišan antidejtonski rizik koji Srpskoj nije potreban čak ni retorički.

A ni sama opozicija nije preterano dosledna u ovoj vrsti odnosa, ne samo zbog toga što je u januaru na tajnoj sednici Saveta ministara BiH podržala mehanizam koordinacije, koji po svemu sudeći odgovara Hrvatima – koji se tada nisu bunili, ali je bio na štetu RS. A samo pre oko godinu dana Mladen Ivanić, srpski član Predsedništva BiH i tadašnji predsednik opozicionog PDP-a, optuživao je Dodika da blokira usvajanje mehanizma koordinacije kako bi obezbedio veća prava za kantone. Ipak, Ivanićeva partija je u Savetu ministara BiH u januaru ove godine glasala za model za koji su glasali i Hrvati, a koji je zaustavila Banjaluka jer ne uvažava interese Srpske. „Sva zabuna nastala je zbog pitanja da li jedan kanton unutar FBiH ima pravo da blokira sve kao što to ima entitet. Mislim da nema. Entitet je daleko više od kantona, iako i kantoni treba da budu uključeni u ono što je njihova nadležnost”, govorio je prošle godine Ivanić za „Politiku”.