Берлин на Уралу

Зашто је немачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер одлетео чак до Урала како би се састао са својим руским колегом Сергејем Лавровом? Осим што није слетео у Москву, него је летео према Сибиру још скоро 1.500 километара, шеф немачке дипломатије је заједно са својим руским колегом „морао” да се обрати и студентима у Јекатеринбургу.

Ти млади људи били су само случајна публика која је чула оно што је Лавров хтео да каже: да односи Русије и Немачке пролазе кроз најтежи период од немачког уједињења. Питање је и да ли су поверовали немачком дипломати када им је рекао да се многи радују политичком приближавању између Русије и Европе „у годинама које долазе” и да је управо он сам један од њих. А он је био сасвим искрен.

Дакле, одговор на питање зашто је Штајнмајер превалио толики пут је једноставан и сасвим „немачки” – зато што је влада у Берлину прагматична. Немачка је разумела да је управо њој Путин упутио поруку да је, после откривања диверзантске групе на Криму, састанак „нормандијске четворке” (Немачка, Француска, Украјина и Русија) о Украјини – бесмислен. Москва жели јасну ситуацију ко је на чијој страни и зато дипломатски офанзивно сужава маневарски простор играчима који су слабији, а учествују у великој игри. А Немачка свакако не жели да испадне.

У свакој причи увек постоји и добра страна: колико је Русији потребна Немачка (што значи ЕУ) као савезник у потпуној прекомпозицији геополитичке ситуације која се тренутно одвија, Берлину је још важнија Москва као полуга за повратак готово изгубљеног утицаја. Зато ће у Берлину добро бити дочекане Лавровљеве речи да је Немачка „кључни партнер” не само у Европи него и у решавању глобалних проблема. Наиме, ако се Москва са Турском договара, са Сиријом има пријатељске односе, са Украјином свађа, са САД игра топло-хладно, зар није најмудрије да Немачка са Москвом преговара.

Учествујући помало у свему, као водећа економска и политичка снага ЕУ, она покушава да надокнади губитак утицаја у Украјини и на Балкану; добије савезника у решавању проблема са превеликим бројем миграната (Турска сваког часа може да отвори врата за њих још толико) и отме се агресивном вођству САД на терену који сматра својим. Пртљаг јој, мора се признати, није лак: мора да „држи” санкције Русији, од којих сам има велику економску штету; као чланица НАТО-а мора да учествује у континуираним војним вежбама и чак пошаље своје војнике на западну руску границу, што је за Берлин прегласно звецкање оружјем и непримерено трупкање војним чизмама пред туђим вратима.

Зато је Штајнмајер Русима понудио онолико колико је Немачка тренутно могла, пројекат „нулти час”: партнерске односе са Русијом „када почне период опоравка Сирије”. Шта ли би о томе мислили студенти у Јекатеринбургу?