Berlin na Uralu

Zašto je nemački ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer odleteo čak do Urala kako bi se sastao sa svojim ruskim kolegom Sergejem Lavrovom? Osim što nije sleteo u Moskvu, nego je leteo prema Sibiru još skoro 1.500 kilometara, šef nemačke diplomatije je zajedno sa svojim ruskim kolegom „morao” da se obrati i studentima u Jekaterinburgu.

Ti mladi ljudi bili su samo slučajna publika koja je čula ono što je Lavrov hteo da kaže: da odnosi Rusije i Nemačke prolaze kroz najteži period od nemačkog ujedinjenja. Pitanje je i da li su poverovali nemačkom diplomati kada im je rekao da se mnogi raduju političkom približavanju između Rusije i Evrope „u godinama koje dolaze” i da je upravo on sam jedan od njih. A on je bio sasvim iskren.

Dakle, odgovor na pitanje zašto je Štajnmajer prevalio toliki put je jednostavan i sasvim „nemački” – zato što je vlada u Berlinu pragmatična. Nemačka je razumela da je upravo njoj Putin uputio poruku da je, posle otkrivanja diverzantske grupe na Krimu, sastanak „normandijske četvorke” (Nemačka, Francuska, Ukrajina i Rusija) o Ukrajini – besmislen. Moskva želi jasnu situaciju ko je na čijoj strani i zato diplomatski ofanzivno sužava manevarski prostor igračima koji su slabiji, a učestvuju u velikoj igri. A Nemačka svakako ne želi da ispadne.

U svakoj priči uvek postoji i dobra strana: koliko je Rusiji potrebna Nemačka (što znači EU) kao saveznik u potpunoj prekompoziciji geopolitičke situacije koja se trenutno odvija, Berlinu je još važnija Moskva kao poluga za povratak gotovo izgubljenog uticaja. Zato će u Berlinu dobro biti dočekane Lavrovljeve reči da je Nemačka „ključni partner” ne samo u Evropi nego i u rešavanju globalnih problema. Naime, ako se Moskva sa Turskom dogovara, sa Sirijom ima prijateljske odnose, sa Ukrajinom svađa, sa SAD igra toplo-hladno, zar nije najmudrije da Nemačka sa Moskvom pregovara.

Učestvujući pomalo u svemu, kao vodeća ekonomska i politička snaga EU, ona pokušava da nadoknadi gubitak uticaja u Ukrajini i na Balkanu; dobije saveznika u rešavanju problema sa prevelikim brojem migranata (Turska svakog časa može da otvori vrata za njih još toliko) i otme se agresivnom vođstvu SAD na terenu koji smatra svojim. Prtljag joj, mora se priznati, nije lak: mora da „drži” sankcije Rusiji, od kojih sam ima veliku ekonomsku štetu; kao članica NATO-a mora da učestvuje u kontinuiranim vojnim vežbama i čak pošalje svoje vojnike na zapadnu rusku granicu, što je za Berlin preglasno zveckanje oružjem i neprimereno trupkanje vojnim čizmama pred tuđim vratima.

Zato je Štajnmajer Rusima ponudio onoliko koliko je Nemačka trenutno mogla, projekat „nulti čas”: partnerske odnose sa Rusijom „kada počne period oporavka Sirije”. Šta li bi o tome mislili studenti u Jekaterinburgu?