Да ли бисмо могли без владе?

Иако смо недавно добили владу, претходних пет месеци смо били без ње, односно, само са њеном техничком варијантом. Није радила ни скупштина, није било нових закона, а живот се ипак одвијао по устаљеним правилима. То нам даје прилику да се запитамо: да ли бисмо могли без владе? Уколико бисмо одлучили да нам нови закони нису потребни и да су ови тренутни сасвим добри, да је штета која би настала од мењања устаљених навика већа од могућег добитка од промене стања, могли бисмо бити и без ње.

Ова идеја да нам влада можда и не треба доста је стара, најмање 200 година, а позната је под именом анархизам. Код нас се појам махом повезивао са хаосом и одсуством реда, али поента практично никада није била у томе, него једино у питању да ли би ред или идеално стање можда био могућ и без владе.

Да ли владе, макар у једнакој мери у којој су чиниоци реда, стварају и неред својим агресивним наметањем ауторитета који служи само уским интересима групе (или класе) на власти?

Можемо разликовати барем две врсте анархизма. Један је десни анархизам – он тражи да се држава што мање меша у тржишне односе и произведене или природне хијерархије. Он тражи да се држава повуче из друштвених односа и остави их „невидљивој руци”. Неједнакости су оправдане и корисне, а друштво може да функционише на комбинацији добровољности и фактичке примораности. Није потребан готово никакав општи консензус да би се овај анархизам остварио. Мало другачији је леви анархизам. По њему би друштво и могло без владе, али само зато што у њему постоји широки консензус око општих вредности. Сви знају и прихватају универзална правила, па се на мало или нимало места појављује потреба за државом, силом и кажњавањем. Правила су постављена тако да је свима дата једнака шанса, а нико није ни „остављен иза” као да се његова судбина тиче само њега и невидљиве руке.

Иза ове разлике – лево и десно – крију се различита друштва, различите навике и односи. Подељена и индивидуалистичка друштва преферирају десну варијанту, кохезивна и емпатична леву. Сваки народ, као што има и власт какву заслужује, тако би имао и анархију коју заслужује и која му одговара. Али, и поред тога што би се проблеми које данас имамо са влашћу поновили и у анархизму, барем једну ствар бисмо добили када бисмо остали без владе – овај свеприсутни фокус на људе просечних способности, некреативне, махом усмерене само на своје интересе – политичаре – потпуно би се изгубио, а друштво би могло да се окрене кориснијим и пријатнијим темама.

Последњу владу, која док ово читате није још напунила ни недељу дана, скупштинска мањина није могла да поздрави ни присуством у клупама, док ју је преостала већина дочекала френетичним вишеминутним аплаузом. За опозицију, ова влада практично не постоји, макар као легитимна. То је, и према мојој оцени, влада у сенци дубоких скандала. А ти скандали имају везе са нашим анархизмом и то са његовом десном варијантом – ово је још једна десна влада која штити самовољу капитала: од Савамале, преко Железаре, до Јуре, којој чак и власти дозвољавају да крши закон у погледу прековременог рада.

Постоји, у ствари, огромна разлика између нестанка државе зато што се у њој не види ништа корисно и легитимно (десна варијанта анархизма) и нестанка државе зато што нам она више не треба, јер смо њен смисао остварили у друштву, односно, зато што се можемо понашати уређено и солидарно и без присиле.

Да није ове амбивалентности, кретање ка друштву без државе могло би бити пожељан циљ. Другим речима, само је леви анархизам овде легитиман, десни нас враћа у неку врсту варварства и борбе свих против свих.

Изгледа да је период пред нама пун искушења управо на овим линијама. С једне стране ћемо имати неку врсту контравладе која се ослања на извртање уобичајених истина и вредности, а са друге опозицију која такву владу не признаје, али не успева ни да види где је све кренуло наопако. Да парафразирамо, за крај, познату изреку: не питајте шта влада може да учини за вас, питајте шта ви можете да учините, не баш за владу, али за себе и своју околину.

Уредник сајта „Двоглед”