Da li bismo mogli bez vlade?

Iako smo nedavno dobili vladu, prethodnih pet meseci smo bili bez nje, odnosno, samo sa njenom tehničkom varijantom. Nije radila ni skupština, nije bilo novih zakona, a život se ipak odvijao po ustaljenim pravilima. To nam daje priliku da se zapitamo: da li bismo mogli bez vlade? Ukoliko bismo odlučili da nam novi zakoni nisu potrebni i da su ovi trenutni sasvim dobri, da je šteta koja bi nastala od menjanja ustaljenih navika veća od mogućeg dobitka od promene stanja, mogli bismo biti i bez nje.

Ova ideja da nam vlada možda i ne treba dosta je stara, najmanje 200 godina, a poznata je pod imenom anarhizam. Kod nas se pojam mahom povezivao sa haosom i odsustvom reda, ali poenta praktično nikada nije bila u tome, nego jedino u pitanju da li bi red ili idealno stanje možda bio moguć i bez vlade.

Da li vlade, makar u jednakoj meri u kojoj su činioci reda, stvaraju i nered svojim agresivnim nametanjem autoriteta koji služi samo uskim interesima grupe (ili klase) na vlasti?

Možemo razlikovati barem dve vrste anarhizma. Jedan je desni anarhizam – on traži da se država što manje meša u tržišne odnose i proizvedene ili prirodne hijerarhije. On traži da se država povuče iz društvenih odnosa i ostavi ih „nevidljivoj ruci”. Nejednakosti su opravdane i korisne, a društvo može da funkcioniše na kombinaciji dobrovoljnosti i faktičke primoranosti. Nije potreban gotovo nikakav opšti konsenzus da bi se ovaj anarhizam ostvario. Malo drugačiji je levi anarhizam. Po njemu bi društvo i moglo bez vlade, ali samo zato što u njemu postoji široki konsenzus oko opštih vrednosti. Svi znaju i prihvataju univerzalna pravila, pa se na malo ili nimalo mesta pojavljuje potreba za državom, silom i kažnjavanjem. Pravila su postavljena tako da je svima data jednaka šansa, a niko nije ni „ostavljen iza” kao da se njegova sudbina tiče samo njega i nevidljive ruke.

Iza ove razlike – levo i desno – kriju se različita društva, različite navike i odnosi. Podeljena i individualistička društva preferiraju desnu varijantu, kohezivna i empatična levu. Svaki narod, kao što ima i vlast kakvu zaslužuje, tako bi imao i anarhiju koju zaslužuje i koja mu odgovara. Ali, i pored toga što bi se problemi koje danas imamo sa vlašću ponovili i u anarhizmu, barem jednu stvar bismo dobili kada bismo ostali bez vlade – ovaj sveprisutni fokus na ljude prosečnih sposobnosti, nekreativne, mahom usmerene samo na svoje interese – političare – potpuno bi se izgubio, a društvo bi moglo da se okrene korisnijim i prijatnijim temama.

Poslednju vladu, koja dok ovo čitate nije još napunila ni nedelju dana, skupštinska manjina nije mogla da pozdravi ni prisustvom u klupama, dok ju je preostala većina dočekala frenetičnim višeminutnim aplauzom. Za opoziciju, ova vlada praktično ne postoji, makar kao legitimna. To je, i prema mojoj oceni, vlada u senci dubokih skandala. A ti skandali imaju veze sa našim anarhizmom i to sa njegovom desnom varijantom – ovo je još jedna desna vlada koja štiti samovolju kapitala: od Savamale, preko Železare, do Jure, kojoj čak i vlasti dozvoljavaju da krši zakon u pogledu prekovremenog rada.

Postoji, u stvari, ogromna razlika između nestanka države zato što se u njoj ne vidi ništa korisno i legitimno (desna varijanta anarhizma) i nestanka države zato što nam ona više ne treba, jer smo njen smisao ostvarili u društvu, odnosno, zato što se možemo ponašati uređeno i solidarno i bez prisile.

Da nije ove ambivalentnosti, kretanje ka društvu bez države moglo bi biti poželjan cilj. Drugim rečima, samo je levi anarhizam ovde legitiman, desni nas vraća u neku vrstu varvarstva i borbe svih protiv svih.

Izgleda da je period pred nama pun iskušenja upravo na ovim linijama. S jedne strane ćemo imati neku vrstu kontravlade koja se oslanja na izvrtanje uobičajenih istina i vrednosti, a sa druge opoziciju koja takvu vladu ne priznaje, ali ne uspeva ni da vidi gde je sve krenulo naopako. Da parafraziramo, za kraj, poznatu izreku: ne pitajte šta vlada može da učini za vas, pitajte šta vi možete da učinite, ne baš za vladu, ali za sebe i svoju okolinu.

Urednik sajta „Dvogled”