(Ауто)цензура

Пре два дана за јавност је затворена београдска поставка „Нецензурисаних лажи”. Тако ће изложба текстова који критикују власт кренути на републичку турнеју – по шумама и горама наше земље поносне. Циљ је показати широким народним масама да у Србији нема цензуре.

Међутим, према највишем правном акту ове земље, у Србији заиста нема цензуре. Па шта се онда ког врага (што би рекао Душко Дугоушко) има доказивати? Прво, неспорно је да бар на папиру делујемо напредно. Друго, зар нас формална „очигледност” да у Србији нема цензуре, коју свесрдно подупире Члан 50 Устава РС, не нагони на помисао како Србија заиста припада елитној скупини демократских и надасве слободарских држава?

Додуше, истина је и да папир све трпи. Тако у Уставу пише да је Косово (и Метохија) саставни део Србије, да наше друштво почива на социјалној правди, те да је суверенитет у рукама грађана. Свашта, дакле, пише у тој танушној књижици која ће ускоро (не треба бити Ванга па то схватити) постати неважећи документ (али о томе неком другом приликом).

Невоља је у томе што ће нову верзију највишег правног акта писати странци. То је ономад, сасвим (не)смотрено, изјавио високи функционер владајуће партије, господин Б! И сва је прилика да у тој новој верзији неће бити места за КиМ (да ли је то цензура?) – али ће сасвим сигурно и даље постојати одредница да у Србији нема цензуре (да ли је то аутоцензура порицања цензуре у Србији?)

А да ли цензура заиста постоји – просудите сами.

За почетак, прочитајте есеј Данила Киша „Цензура/Аутоцензура” – написан пре равно тридесет лета. Киш у њему пише да је цензура, без обзира на видове које може попримити, само спољна манифестација једног патолошког стања, то јест сигнал једне хроничне болести која се развија упоредо с њом – аутоцензуре.

О аутоцензури у Уставу РС, наравно, нема ни словца. Руку на срце, ни Џон Милтон, нити Џон Стјуарт Мил нису у своје време писали (бар не директно), о аутоцензури. Међутим, то их није омело да испишу најлепше странице посвећене штетности цензуре по слободарски дух енглеске државе.

„Ми никако не смемо”, писао је Милтон, „свеколико знање начинити обичном робом и не смемо га означавати и надгледати као што то чинимо са сукном и балама вуне.”

Данас је квака управо у томе. Претворити знање у робу и надгледати га. А познато је да знање порађа критичку свест која би сваку власт морала бацати у несвест. Због тога власт маше цензуром – како би знање (и с њим повезану критичку свест) надгледала и држала под контролом.

Али зар то није важило за прошло, недемократско време – када су једино одважни умови показивали зубе транспарентним државним цензорима? Уосталом, Киш у поменутом есеју наглашава како је борба с цензуром јавна и опасна па је стога и херојска – док је борба с аутоцензуром анонимна, усамљеничка и без сведока, тако да у субјекту изазива осећање понижености и стида због колаборационизма.

Изгледа како се нешто слично дешава и у савременом квазидемократском поретку „слободног” тржишта и релативизованих вредности. Само што данас потенцијални критичар власти унижава самог себе јер властиту мисао прилагођава законима тржишта? У супротном, чак и када не хаје за тржишне односе, потенцијални критичар у већини случајева прихвата аутоцензуру. На то га нагони егзистенцијални страх од одмазде моћника. А зна се да такав страх паралише, спутава и трајно урушава мисао.

Да ли је у том случају аутоцензура у Србији узела данак и прерасла у хроничну бољку?

Данас ћете од готово осамдесет процената новинара (показало је једно истраживање) чути како је аутоцензура раширенија од цензуре, те да новинари пристају на аутоцензуру јер се плаше губитка посла. Да ли то онда значи да се овдашње друштво, опхрвано атмосфером егзистенцијалних страхова, преображава у заједницу колаборациониста који се угризу за језик сваки пут кад помисле на критику власти? Не у потпуности – о чему свакако сведоче слободномислећи критичари власти који су до пре два дана храбро „висили” у галерији Прогрес.

Ипак, може ли се поредак у којем власт сопствене критичаре назива лажовима, уопште назвати демократским друштвом лишеним баука (ауто)цензуре?

Социолог