Лоркина смрт и данас под цензуром

Попут неког библијског пророка Федерико Гарсија Лорка умео је да у поетским сновиђењима предвиди не само личну трагичну судбину, већ да опише злу хронику Франкове диктатуре, па и последице десничарског режима које се у Шпанији још увек осећају. Једног од највећих песника 20. века фалангисти су стрељали пре осамдесет година (19. августа 1936.), на самом почетку грађанског рата, а Шпанија ни у 21. веку није успела да пронађе довољно енергије и да се у потпуности суочи са безименим масовним гробницама расутим свуда по Иберијском полуострву. У једној од тих јама нестали су, заједно са хиљадама других жртава, Лоркини посмртни остаци.

Шпанија обележава осам деценија откако су рафали изрешетали тридесетосмогодишњег песника, а све је ближа спознаји да је то место где почива Лорка трајно закопано и да га нико и никад више не може изнедрити на видело.

Као да је унапред знао да ће отићи у мрак, Лорка је жалио одласке, а у одлазећим данима је видео смрт.

„Одлазиш пун мене, а кад се враћаш не познајеш ме“ написао је елегично у „Песми дана који одлази”.

У збирци „Песник у Њујорку” још је детаљније описао своју постхумну судбину: „Тада сам схватио да сам био убијен. Тражили су ме у кафеима, по гробљима, у црквама... Али ме нису нашли. Никад ме нису нашли? Не. Никад ме нису нашли”.

Тачно тако. Никад га нису нашли. У октобру 2009. тим археолога и историчара са Универзитета Гранада почеo је ископавање недалеко од Алфакара, на месту које је три деценије пре тога означио један сведок. Он је наводно 1936. копао јаму у коју су бачена тела Гарсије Лорке и још тројице људи. По мишљењу многих, Лорка је „сахрањен” поред кривине планинског пута који спаја села Визнар и Алфакар.

До овог сазнања се дошло када је чувени шпански судија Балтазар Гарсон (он је у међувремену ражалован и сада је члан тима одбране оснивача „Викиликса” Џулијана Асанжа), званично затражио (2008) да локалне цркве и управа отворе своје архиве како би се расветлила судбина хиљада људи, несталих у грађанском рату и потом за време диктатуре генерала Франка која је трајала до његове смрти 1975. године. Министарство правде Андалузије је тада, пре осам година, објавило да ће посмртни остаци Гарсије Лорке бити ископани у року од „неколико недеља“.

Ипак, после три месеца показало се да у овом плитком „гробу” (свега 40 цм под земљом) нема ничега што би указивало да у њему почива Лорка: ниједна кост, ни трагови куршума, ни парче одеће...

У јануару 2012. историчар Мигел Кабаљеро Перес, аутор књиге „Последњих 13 часова Гарсије Лорке” добио је одобрење да започне потрагу песникових остатака, пола километра од већ прекопаног места. Ништа није пронађено.

Франко је закопао и песниково дело. Од када је 1939. завео диктатуру па све до смрти 1975. о највећем шпанском песнику 20. века, како га недвосмислено оцењује европска књижевна критика, није смела да се води никаква дебата унутар Иберијског полуострва. Није се причало ни о његовом делу, ни о животу, а још мање о хомосексуалности или његовој смрти. Само редукована верзија његових дела је била публикована, док је Лоркина биографија коју је написао британски хиспаниста Јан Гибсон била забрањена.

Тек седамдесет шест година после Лоркине смрти откривено је ко је човек коме је песник посветио своје најстрасније сонете. Ликовни критичар и новинар Хуан Рамирес де Лукас крио је читавог живота кутију са успоменама на своју једногодишњу везу са Лорком. Де Лукас је кутију у којој су се налазиле непознате песме Гарсије Лорке и његов дневник предао својој сестри непосредно пред смрт 2010. Из ње је изашло на видело да су Гарсија Лорка и деветнаестогодишњи студент драматургије Де Лукас били у љубавној вези и да су планирали пут у Мексико, како би се Лорка спасао прогона десничара.

За одлазак у Мексико Де Лукас је морао да добије дозволу својих родитеља, а Лорка је, не желећи да без њега отпутује на други континент, отишао у међувремену у Гранаду да се ту сакрије у кући пријатеља. Гранада је тих дана пала у руке Франкових фашиста. Најновија сазнања о последњим Лоркиним данима указују да је мучен и због тога што је по опредељењу био социјалиста (иако се није бавио политиком), и због сексуалног опредељења. Пре него што су га одвели на стрељање његови мучитељи у затвору су га гађали у доње делове тела.

Не зна се тачно ни кад је коначно убијен највећи и у свету најпознатији шпански песник. Зна се да је то било у августу пре 80 година између 17. и 19. августа.

Поводом годишњице лист Ла Вангардија из Барселоне у јучерашњем броју, уз остале вести о Гарсији Лорки, објављује податак који најбоље говори о репресији Франковог режима. Овај дневник описује како је тек првог септембра 1936. године, две недеље после убиства Лорке, на својим страницама објавио неколико редова који алудирају да је песник мртав. Прича се о стрељању, али нико то није тада ни потврдио ни демантовао.

Нити се ико тада усуђивао да се распита за судбину Гарсије Лорке. Композитор Мануел де Фаља једини се одлучио да оде у градску управу. Тамо су га обавестили да је Лорка стрељан и запретили му да би и њега могла да снађе слична судбина.

Енглески писац Херберт Џорџ Велс је тек средином октобра 1936, у својству председника ПЕН клуба, телеграмом упућеном на адресу војног штаба Гранаде, затражио је да му се каже шта се догодило са Лорком.

Одговор пуковника и гувернера Гранаде био је кратак: „Не знам где се налази Федерико Гарсија Лорка. Он није више жив”. Тек три године касније, 1939, Лоркина породица уписала је његову смрт у регистар. У њему пише да је умро у августу 1936. од последица рана добијених у рату.

А Британац Јан Гибсон и даље проучава околности под којима је страдао андалузијски поета. По његовим проценама то је било 18. а не 19. августа. Израчунајте сами колико је дана од тада прошло без Лорке а да га ниједно свитање после 80 година није на прави начин препознало.

Понекад се претерује кад се каже да је са убиством Федерика Гарсије Лорке убијена и поезија. Има ли је данас?