Радунова доктрина

Посматрано краткорочно и дугорочно, успешна сарадња и са Западом и са Истоком несумњив је српски интерес, па се у томе слажем с Радуном, али његовој анализи „нове” Вучићеве спољне политике упадљиво недостаје једна димензија – време.

Уколико Србија настави да се приближава Европској унији, а премијер нас уверава да је то апсолутни приоритет, онда то подразумева оно што сви знају: да ћемо морати нашу спољну политику све доследније да усклађујемо с европском.

Балансирање, овакво какво јесте, другим речима, биће нарушено – у корист ЕУ, партнера кога је власт добровољно одабрала.

„Није важно да ли је нека земља неутрална”, изјавио је својевремено Винстон Черчил. „Важно је на чијој је страни неутрална”.

Зар неко мисли да се ишта променило у погледу великих на мале? Запад и Русија хвале нашу неутралност, али све чине да будемо на њиховој страни. Тако, гледано према годинама које пристижу, западамо у оно што зовем „режим пацки”.

Ако се мало више приближимо Западу, као када потпишемо споразум с НАТО-ом, добијемо пацке са Истока. Кад искажемо висок степен присности с Русијом, добијемо пацке са Запада.

Непријатељи нам нису потребни, али зашто би приближавање једној страни по аутоматизму морало да значи заоштравање с другом? Земље ЕУ тренутно су у сукобу с Русијом због Украјине. Мање-више невољном, јер су због снажног притиска САД морале да заведу режим санкција Путиновом режиму.

У нормалним временима, чланице ЕУ – од којих су многе и чланице НАТО-а – сасвим добро послују с Русијом. То сутра важи и за Србију, али овде се многи труде да створе лажну слику да приближавање Бриселу по аутоматизму подразумева раскид сарадње с Русијом. И још горе, плаше нас да би Руси могли да казне Србију затварањем славина гаса.

Зар добра половина ЕУ не зависи од истог тог гаса? Зар га Руси не продају онима који оштро критикују Путинову ауторитарност, који казненим мерама слабе руску привреду, обарају рубљу, ускраћују инвестиције?

Радун каже да би „свако скретање с пута балансирања између великих сила било ризично, па и опасно”. Тачно, али зар политика није ризична дисциплина? Од мудрости политичара, од њихове способности да прорачунају шта су мањи а шта већи ризици, од њихових визија, зависи дугорочна стабилност.

Визија Србије, ако се не варам, јесте Европска унија.

Радун помиње три догађаја – брегзит, покушај пуча у Турској и америчке председничке изборе – поводом којих Србија „треба да се постави тако да препозна ризике, али и да искористи нове шансе”.

Лепо звучи, али ко нас пита зашто Британци напуштају ЕУ? Ако већ извлачимо неке закључке, онда је то суморно сазнање да ће се Брисел још дуго бавити брегзитом а да ће тема проширења бити додатно гурнута у страну.

Последица неуспелог удара против Ердогана јесте руско-турско приближавање. Зашто Радун у томе види „одређене ризике по наш национални интерес”? Управо супротно: две земље присутне на нашем простору мање ће се сукобљавати на територији Србије.

Сад нешто поводом „епохалног значаја” америчких избора. Прво, не видим да су политичке и идеолошке разлике између двоје поприлично милитантних кандидата најдубље „још од времена грађанског рата”. Чак и да је тако, о томе одлучују Американци.

Други закључак је не само опасан, већ и дубоко контрадикторан Радуновим похвалама политици балансирања и Вучићевим намерама да нормализује односе у региону. Он тврди да „немамо избора, осим да навијамо за победу Трампа”.

Чему навијање? Опет емоције у политици. У какву би позицију Србија себе довела страственом подршком популисти Трампу уколико победи Клинтонова? Наше је да, као и читав свет, само чекамо ко ће да победи.

Разумем Радунов мотив. Он Клинтоновој не може да заборави што је њен муж бомбардовао Југославију. Уверен је да би се њеном победом вратили кадрови из деведесетих који су правили каријере нападима на Србе. Настављајући да следи премису коју је сам прогласио, аутор у све меша ХДЗ у Загребу и Изетбеговића у Сарајеву. Зашто? Зато „што би (то) драматично погоршало позицију Републике Српске”. Да би се одбранио Додик, подржавајмо Трампа!

Радун наставља да хвали Вучићеву спољну политику, али провидно лансира омиљену руску тезу: Србија би требало да запостави ЕУ, која „није способна да реши своје кризе”, и Немачку, која „није играч тог калибра да ефикасно предводи ЕУ”.

Како су по Радуновој спољнополитичкој доктрини „једина два геополитичка играча у Европи Америка и Русија”, то значи да би Србија морала из темеља да промени приоритете. Зато разумем зашто је у наслов ставио „нова” спољна политика.