Radunova doktrina

Posmatrano kratkoročno i dugoročno, uspešna saradnja i sa Zapadom i sa Istokom nesumnjiv je srpski interes, pa se u tome slažem s Radunom, ali njegovoj analizi „nove” Vučićeve spoljne politike upadljivo nedostaje jedna dimenzija – vreme.

Ukoliko Srbija nastavi da se približava Evropskoj uniji, a premijer nas uverava da je to apsolutni prioritet, onda to podrazumeva ono što svi znaju: da ćemo morati našu spoljnu politiku sve doslednije da usklađujemo s evropskom.

Balansiranje, ovakvo kakvo jeste, drugim rečima, biće narušeno – u korist EU, partnera koga je vlast dobrovoljno odabrala.

„Nije važno da li je neka zemlja neutralna”, izjavio je svojevremeno Vinston Čerčil. „Važno je na čijoj je strani neutralna”.

Zar neko misli da se išta promenilo u pogledu velikih na male? Zapad i Rusija hvale našu neutralnost, ali sve čine da budemo na njihovoj strani. Tako, gledano prema godinama koje pristižu, zapadamo u ono što zovem „režim packi”.

Ako se malo više približimo Zapadu, kao kada potpišemo sporazum s NATO-om, dobijemo packe sa Istoka. Kad iskažemo visok stepen prisnosti s Rusijom, dobijemo packe sa Zapada.

Neprijatelji nam nisu potrebni, ali zašto bi približavanje jednoj strani po automatizmu moralo da znači zaoštravanje s drugom? Zemlje EU trenutno su u sukobu s Rusijom zbog Ukrajine. Manje-više nevoljnom, jer su zbog snažnog pritiska SAD morale da zavedu režim sankcija Putinovom režimu.

U normalnim vremenima, članice EU – od kojih su mnoge i članice NATO-a – sasvim dobro posluju s Rusijom. To sutra važi i za Srbiju, ali ovde se mnogi trude da stvore lažnu sliku da približavanje Briselu po automatizmu podrazumeva raskid saradnje s Rusijom. I još gore, plaše nas da bi Rusi mogli da kazne Srbiju zatvaranjem slavina gasa.

Zar dobra polovina EU ne zavisi od istog tog gasa? Zar ga Rusi ne prodaju onima koji oštro kritikuju Putinovu autoritarnost, koji kaznenim merama slabe rusku privredu, obaraju rublju, uskraćuju investicije?

Radun kaže da bi „svako skretanje s puta balansiranja između velikih sila bilo rizično, pa i opasno”. Tačno, ali zar politika nije rizična disciplina? Od mudrosti političara, od njihove sposobnosti da proračunaju šta su manji a šta veći rizici, od njihovih vizija, zavisi dugoročna stabilnost.

Vizija Srbije, ako se ne varam, jeste Evropska unija.

Radun pominje tri događaja – bregzit, pokušaj puča u Turskoj i američke predsedničke izbore – povodom kojih Srbija „treba da se postavi tako da prepozna rizike, ali i da iskoristi nove šanse”.

Lepo zvuči, ali ko nas pita zašto Britanci napuštaju EU? Ako već izvlačimo neke zaključke, onda je to sumorno saznanje da će se Brisel još dugo baviti bregzitom a da će tema proširenja biti dodatno gurnuta u stranu.

Posledica neuspelog udara protiv Erdogana jeste rusko-tursko približavanje. Zašto Radun u tome vidi „određene rizike po naš nacionalni interes”? Upravo suprotno: dve zemlje prisutne na našem prostoru manje će se sukobljavati na teritoriji Srbije.

Sad nešto povodom „epohalnog značaja” američkih izbora. Prvo, ne vidim da su političke i ideološke razlike između dvoje poprilično militantnih kandidata najdublje „još od vremena građanskog rata”. Čak i da je tako, o tome odlučuju Amerikanci.

Drugi zaključak je ne samo opasan, već i duboko kontradiktoran Radunovim pohvalama politici balansiranja i Vučićevim namerama da normalizuje odnose u regionu. On tvrdi da „nemamo izbora, osim da navijamo za pobedu Trampa”.

Čemu navijanje? Opet emocije u politici. U kakvu bi poziciju Srbija sebe dovela strastvenom podrškom populisti Trampu ukoliko pobedi Klintonova? Naše je da, kao i čitav svet, samo čekamo ko će da pobedi.

Razumem Radunov motiv. On Klintonovoj ne može da zaboravi što je njen muž bombardovao Jugoslaviju. Uveren je da bi se njenom pobedom vratili kadrovi iz devedesetih koji su pravili karijere napadima na Srbe. Nastavljajući da sledi premisu koju je sam proglasio, autor u sve meša HDZ u Zagrebu i Izetbegovića u Sarajevu. Zašto? Zato „što bi (to) dramatično pogoršalo poziciju Republike Srpske”. Da bi se odbranio Dodik, podržavajmo Trampa!

Radun nastavlja da hvali Vučićevu spoljnu politiku, ali providno lansira omiljenu rusku tezu: Srbija bi trebalo da zapostavi EU, koja „nije sposobna da reši svoje krize”, i Nemačku, koja „nije igrač tog kalibra da efikasno predvodi EU”.

Kako su po Radunovoj spoljnopolitičkoj doktrini „jedina dva geopolitička igrača u Evropi Amerika i Rusija”, to znači da bi Srbija morala iz temelja da promeni prioritete. Zato razumem zašto je u naslov stavio „nova” spoljna politika.