Српски олимпијски џудо

Без илузија. То што се у олимпијске игре увлаче политички ривалитети није ништа ново. Штавише, веома је старо.

Античка држава-град Елис, на чијој је земљи организован први олимпијски фестивал, дуго се трудила да у време игара сачува неутралност – све до Пелопонеског рата 424. године старе ере када се политички сврстала уз Атину и такмичарима из Спарте, противно духу игара, забранила учешће.

„Никакве демонстрације политичке, верске или расне пропаганде нису дозвољене на олимпијским подручјима”, каже Поглавље 5 олимпијске повеље, али протекли век савременог олимпизма показује супротно.

Када је барон Де Кубертен 1892. обновио олимпијске игре дискриминаторски је забранио учешће женама, говорећи да је женски спорт „најружнија ствар коју људске очи могу да виде”. Било је ту касније свега и свачега.

Трка за медаљама је трка за престижом. Политичари су одавно препознали моћ спорта, па су идеолошка и друга ривалства постала прва пратиља игара. Међународни олимпијски комитет (МОК) допуштао је да често буде манипулисан.

Хитлер је игре у Берлину 1936. користио као платформу величања нацизма, мада је његов покушај промовисања теорије о расној супериорности разбио тамнопути Американац Џеси Овенс освајајући четири златне медаље.

Почетак хладног рата обележио је игре у Хелсинкију 1952, а сукоб Југославије са земљама Информбироа је фудбалском мечу са СССР-ом дао незапамћен политички набој. Четири године касније, у Мелбурну, Кина се повлачи, пошто је МОК признао Тајван, и неће се враћати све до 1980. Египат, Ирак и Либан не долазе због израелске инвазије на Синај. Холандија, Шпанија и Швајцарска бојкотују игре због совјетске интервенције у Мађарској.

Џорџ Орвел је говорио да је „спорт рат без пуцања”, али брутално је демантован на играма у Минхену 1972. када су палестински терористи убили 11 израелских спортиста.

Чак 32 афричке земље бојкотују игре у Монтреалу 1976. због учешћа рагбиста Новог Зеланда који су претходно играли у Јужној Африци, чије је чланство у МОК-у суспендовано на играма у Риму 1960. због политике апартхејда.

Два досад најупечатљивија примера умешаности политике јесу олимпијске игре у Москви 1980. и Лос Анђелесу 1984. Више од 60 земаља бојкотовало је Москву у знак протеста због совјетске интервенције у Авганистану годину дана раније. Источни блок, сем Румуније, потом је узвратио бојкотом Лос Анђелеса.

Игре у Пекингу 2008. политички противници користе за критике Кине око људских права, а ове у Рију политизоване су допинг скандалом са руским атлетичарима.

Руси су кажњени јер су, тврди се, власти организовале допинг, док је обавештајна служба ФСБ давала техничку подршку замењујући бочице са урином које се узимају од спортиста. Могуће. Много тога се променило од 1968, када је први пут уведена допинг контрола а један стрелац кажњен јер је попио два пива „да би смирио руку”.

Владимир Путин затражио је истрагу, али је сасвим јединствену казну атлетичарима назвао „политичком завером” и „наметањем свету спорта правила која нажалост доминирају геополитиком” – чији је циљ дискредитација руског спорта.

„Идеја колективног кажњавања није у складу са спортом, правдом или основним правним нормама”, поручио је руски председник, а када се сетим да је на недавном европском првенству у фудбалу само руском тиму прећено дисквалификацијом због понашања навијача и да је Марија Шарапова једина у тенису због допинга удаљена са терена на две године – биће да је Путин у праву.

И ми смо мало досолили. Јасно је да је (неприхваћена) жалба Србије да се руској скакачици удаљ Дарији Клишниној забрани такмичење била мотивисана жељом да се смањи конкуренција нашој Ивани Шпановић, али Руси нам то неће заборавити.

Када и није директно, политика је била посредно присутна.

Усеин Болт не само што је ушао у историју као освајач злата на 100 метара на трима узастопним олимпијским играма, већ је „политизирао” до те мере да је терминал осам њујоршког аеродрома морао да буде евакуисан.

Свет се много плаши тероризма. Чим су чули необичне звуке, мислећи да су пуцњи, људи су позвали аеродромске власти. После краће истраге испоставило се, срећом, да су негде у близини само веома бучно славили Болтову победу.

Барон Де Кубертен је 1912. написао песму која садржи и стих „О спорте, ти си правда”, али тешко да је та правда универзална и увек прихваћена.

Незадовољан одлукама судија које су допринеле да изгуби против руског боксера, љутити Ирац је у рингу подигао два средња прста, а потом преко „Твитера” послао бесну политичку поруку ником другом до Путину: „Колико су вам, брате, ово наплатили?”

Египатски џудиста је после борбе у Рију одбио да се рукује са победником – Израелцем. Његов тим одмах га је вратио кући, али испада некако да је џудо веома политизована дисциплина. Чему је допринос дала и Србија.

И пре него што ће олимпијска победница у џудоу постати Мајљинде Кељменди из тима Косова, српским спортистима у Рију прослеђено је „упутство“ да се никако не пењу на подијум за медаље уколико се на њему нађу спортисти из „јужне српске покрајине“.

Шта рећи? Загрле се гимнастичари Јапана и Северне Кореје. Свима се допадне када хрватски рукометаши приђу Новаку Ђоковићу да се сликају. Наши политичари злоупотребљавају спорт.

Зар се нико у влади не сећа скандала који су у Атини 1995. изазвали бронзани кошаркаши Хрватске напуштајући подијум јер нису желели да слушају химну победника – Југославије.

Зашто би српски спортисти, који се марљиво припремају за такмичења, били кажњени због одлука које се доносе у расхлађеним кабинетима политичара усијане главе. Не верујем да је креатор ове патриотске идеје био министар Вања Удовичић. Имам основ сумње да се иза тога крије шеф канцеларије за Косово.

Ако већ хоће да до краја истрајава у овој бизарности, власт у Београду би требало да Кељмендијевој исплати 45.000 евра, колико јој припада за златну медаљу. Косово је Србија, Мајљинде је грађанка Србије.

У Рију је избегнута опасност да Србију оптуже или казне због политизације спорта, али уз генијално „упутство” на снази, само је питање времена када ће се то догодити. Пустимо спортисте да се боре, не уводимо политику.