Краљ спектакла

Када је пре четири године новинар „Политике” у Бриселу питао Најџела Фаража зашто седи у Европском парламенту, одакле ватреним говорима сахрањује ЕУ и евро, некрунисани краљ свих евроскептика громогласно се насмејао.

Сад већ бивши лидер УКИП-а одговорио је: „Право да вам кажем, никада нисам престао да се чудим што сам посланик ЕП. Искрено, уколико имам прилику да једем ћурку за Божић, то ћу и искористити”.

Овако је посланик ЕП и један од најзаслужнијих за „излазак Британије из канџи ЕУ” себе најбоље представио. Кога би изненадило ако се испостави да прича о томе да је затражио немачко држављанство ипак није „највећа глупост”.

Ако је 17 година на јаслама Европског парламента подривао вредности Уније, театрално прозивао колеге с којима је радио и љуљао британску столицу за бриселским столом, зашто се сада када је брегзитом остварио политичку амбицију не би повукао у иностранство. Из политике је изашао рекавши да је желео своју земљу назад, а сада назад жели свој живот.

Сваки човек, уосталом, има право на слободу избора. Они који су поверовали у ову причу, бесне при помисли да би човек који их је антимигрантском и усијаном реториком против свега што Унија представља охрабрио да се разведу од Брисела – могао бити имигрант у Немачкој. Па и они су тада имали слободу избора.

Можда је Фараж одлучио да се врати коренима – његов прадеда је дете Немаца који су емигрирали у Лондон. А као што рече, упитан да ли је због новог пасоша чекао ред у немачкој амбасади: „То се вас не тиче”.

Да је хтео дао би логично објашњење, као ономад када је на заједљиве коментаре да ће турнејом по Европи где ће подстицати друге да следе Британију добро зарадити и да се неће смирити док не разбије Унију, рекао да нема ничег хуманијег него да политичар својим искуством помаже другима. Спознаја да разноликост треба славити у форми независних држава део је и његовог развојног пута.

Фараж је у младости био члан Конзервативне партије коју је напустио 1992, да би годину касније постао један од оснивача Партије независности Уједињеног Краљевства и њен лидер.

Дуго га је пратила репутација кловна и недостојног политичара, али се на крају последњи насмејао. Памтиће се да је после брегзита у Европском парламенту рекао: „Није ли смешно – када сам овде дошао и рекао да ћу да поведем кампању која ће извести Британију из Уније, сви сте се смејали. Сада се не смејете”.

Ефектна завршница најважнијег и најуспешнијег британског политичара у последњој деценији, како га виде неки острвски медији. Његов одлазак из политике растужио је ондашње новинаре који су закључили да је огромном интелигенцијом и „освежавајуће необичним приступом” уздигао УКИП.

„Дејли телеграф” га је 2013. прогласио другим од 100 најутицајнијих десничара, а годину касније био је „Тајмсов” Британац године. Ваљда је после свега ред да ужива у баварским пејзажима и просветљава остале чланице блока.