Колико је боље кад си одсутан

На Далеком истоку, захваљујући традицијама таоизма и будизма, празнина је свеприсутни појам како у филозофији и уметности тако и у свакодневном животу.

У овој традицији настале су бројне праксе путем којих празнина може постати човекова друга природа:  како дуготрајно и напорно вежбање медитације, тако и дисциплине које у себи носе медитативну компоненту, било да се ради о борилачким вештинама, било о уметничким праксама. Наиме, глума и умеће пијења чаја, прављење икебане и сувог врта, писање хаику поезије и исписивање калиграфија, подједнако као и умеће мачевања и вештина гађања луком, везани су за медитативни принцип постепене (и привремене) елиминације мисли, осећања и чулних сензација, односно стварања унутрашње тишине. Ово је први и основни предуслов за умањење личног, его-оријентисаног субјекта.

Урањање у дело

Да ли је концепт празнине близак западном човеку и западној естетици? Мада у историји западне цивилизације празнина свакако није била доминантан формални елемент нити естетска функција, као што ни унутрашња тишина уметника није била неки посебно истицан и негован појам, ипак бројни и често пионирски примери из филозофије и уметности указују на суштински афинитет естетике и празнине, нарочито празнине субјекта.

Стога је могуће повући веома упадљиве аналогије између теза неких од највећих западних мислилаца и оријенталних учења. Ови мислиоци су, наиме, често и под директним утицајем оријенталних становишта, истицали да се сваки естетски доживљај, било да је у питању стварање, било рецепција, заснива на ограничењу личности субјекта, односно свести о себи и сопственом Ја, и потпуном урањању у дело или креативни процес.

Мада су призвуци оваквог мишљења одувек постојали, ова становишта свој потпунији облик попримају тек у модерном добу, у делима Шопенхауера, Ничеа, а затим са настанком психоанализе бивају утемељена и изван поља филозофије и естетике. Умањење свесног субјекта спроводи и Хајдегер који тврди да је као последица хегемоније субјекта у естетици дошло до идентификације афективног стања са естетским. Он предлаже да се уместо фокусирања пажње на субјекат, његово осећање и доживљај, негује Grundstimmung, 'штимунг' атмосфера, тоналитет, нешто што није у вези ни са субјектом ни са објектом, али кроз шта се свет испољава.

Пражњење уметниковог „Ја“

Најзад, на овој мисаоној путањи неизоставно треба поменути Лудвига Витгенштајна, чија се филозофија на најбескомпромиснији начин залаже за директно, имперсонално искуство, у коме субјектово Ја не посредује нити њиме управља.

Сва ова гледишта извршила су снажан утицај и оставила далекосежне последице на естетику, а истовремено и одредила пут савремене уметности. Наиме, апстрактна уметност, перформанс и хепенинг, плес, савремена музика, књижевност, свако на свој начин, поигравају се појмом празнине.

Било да је реч о Маљевичевом белом квадрату или о композицији од четири минута и 33 секунде тишине Џона Кејџа, о хепенингу Алана Капроуа, о књижевности која је прогласила смрт аутора, или о дословном плесу Мерса Канингама, све су ово примери присуства празнине чији се одјеци често могу следити само на оном невидљивом пољу интимно-универзалне спознаје. Може се, стога, закључити да формална револуција савремене уметности следи пут креативне празнине.

Најважнија празнина, тврди у есеју „Естетика празнине” Ђанђорђо Пасквалото, јесте унутрашња празнина субјекта, „пражњење” његовог Ја. У овом Ја, наиме, лежи корен свих везаности и свих бесконачних дискриминација које ум пројектује на појединца и на свет. Децентрализација субјекта, пак, доводи до системске промене: како се Ја смањује, тако свет постаје већи.

На Истоку постоје дисциплине и учења која директно воде измештању субјекта из илузорне позиције центра универзума. У западној цивилизацији овакве тенденције су углавном на периферији културних и друштвених збивања. Мада је доминантан и централизован субјект у мисаоној традицији Запада много пута био довођен у питање, у друштвеној стварности, па чак и у уметности, реч је о позицији коју снажно и аутентично заступа тек понеки појединац.

Нама близак пример оваквог уметничког концепта јесте стваралаштво Срђана Ваљаревића, односно његово писање с периферије. „Јео сам јабуку ходајући улицом. Шаке су ми биле сочне и лепљиве, један радник је лопатом утабавао земљу. Ту ће ускоро бити улица.” („Три уторка”, II). Ево једног домаћег хаикуа, истина у четири стиха.

Мада у Београду постоји круг људи који пише хаикуе, Ваљаревић свакако није један од њих. Овај мини стих само се случајно нашао у његовој формално разбарушеној поезији. Оно што вероватно није случајно јесте маргинална позиција коју овај писац у својим стиховима себи додељује. Не кажемо да је она производ неке спекулације или директне интенције. Једноставно, као да му се дао дар да од себе направи дистанцу, да се посматра у друштву са мравима, вранама, псима, да себи не даје већу важност од грања, земље и кише; да се не сматра бољим или горим од осталих људи, већ то што јесте, и да то носи, некад тешко, а некад лако.

Ваљаревић: ствари имају реч

„Све те силне стварчице на столу, које су, једна по једна, испадале данима из џепова и из торбе и заузимале своје место, једна крај друге”, почиње песма о Лондону („Киша се топи у устима”), а онда о њему не говори песник, већ саме ствари: „упаљач и употребљене аутобуске карте, згужвана капуљача, план Лондона, кесица чаја од поморанџе, кључеви, кондом, цигарете, лосион за бријање, подметач за чашу, речник”. А уосталом (потпуна децентрализација), нити је тај Лондон, нити ишта друго главно и једино: „Чује се киша, удара по симсу, енглеска киша. Било која киша.”

„Колико је боље кад си одсутан”, каже Ваљаревић („Тамо позади”). Као да празнина није кукавички бег, већ мудро повлачење, одступање, одстојање, прављење простора за смисленије бивствовање. Ова празнина ради изнутра да нешто ипак направи. Тако у аутобиографској песми „Клинч II”, мада преовлађује нисам ово и нисам оно, а ако и јесам, онда то јесам слабо и површно, неким чудом резултат није човек губитник, већ биће које, за разлику од других активних утвара, живи и дише: „пуцкају ми ножни зглобови, колена, лакат, вратни пршљен и рамена”. Цео човек! И још може да каже: „Све ово ипак вреди.”

Празнина није направила пустош већ присуство. Песник скупља „трунчице, хиљаде, у једну шаку”, и каже: „Добро је, ту је” („Један минут је довољан за стид”).