Византија из три угла

Са уметношћу источног медитеранског круга сликар Милета Продановић био је некако „природно” срођен. Његов отац предавао је зидно сликарство на београдској Академији и од предшколског узраста је са њим ишао на екскурзије по манастирима Србије и Македоније. У кући је било мноштво књига и оне су се врло брзо преселиле у „његов” део библиотеке...

– У искуства старије уметности којима се увек враћам свакако спада и оно што, на неком најопштијем плану, препознајемо као језик византијске уметности. „Византија” је, међутим, технички појам, настао када тог државног организма није више било... Зато о том простору, од западне Иберије, што ће рећи Каталоније све до источне Иберије, то јест Грузије, више волим да размишљам као о медитеранској цивилизацији која је, пре свега, цивилизација укрштених искустава, мора, путовања. Можда ме зато посебно привлаче области у којима се искуства Истока и Запада укрштају – Далмација и Бока, егејска и јонска острва, Сицилија, Левант и, пре свега, наши споменици 13. века – каже Милета Продановић чија ће дела бити изложена вечерас у Музеју Цептер (20 часова), са радовима Чедомира Васића и Зорана Гребенаровића, на изложби „Све је почело са Константином”, а поводом међународног византолошког конгреса који је у току.

Како никада није био склон натурализму, Продановић је увек покушавао да додирне тај дух Византије и то се често материјализовало у нефигуративним радовима.

– У неким од њих та је веза на оном првом, концептуалном нивоу, у неким другим је ближа површини. То је, наравно, помало парадоксално, али ипак, мислим, могуће. Трауматични однос цариградске цивилизације према фигуративним представама исказан у кризном периоду иконоборства имао је врло снажну политичку потку и то је оно што ме је у том периоду посебно привукло – каже сликар.

Најновији радови, који су уз старије приказани у Музеју Цептер, припадају циклусу „Екфразе” – они су слободна интерпретација детаља са две енигматичне Богородичине иконе које се чувају у Националној галерији у Вашингтону.

– Једини консензус који су проучаваоци постигли јесте да су настале у 13. веку, све остало је отворено питање – место настанка, сликар... Прегиби Богородичиних одежди на те две слике пребогати су одсјајима златне, пратио сам те ритмове, токове и слике конципирао као својеврсно „читање” – отуда и такав наслов јер је екфраза заправо реторичка фигура којом се описује неко друго дело. У тим ритмовима и одсјајима материјализује се нека чудна метафизика светлости, моје слике су покушаји да се она додирне данас, у све трауматичнијем 21. веку – истиче Продановић.

 Милета Продановић, „Екфраза 2-II”, 2015. (Фото: лична архива) Зоран Гребенаровић са својим радом (Фото: А. Васиљевић)

На изложби ћемо видети и „Константинов сан” Чедомира Васића, битке из светске историје, претворене у дигиталне гоблене, или шаку колосалне статуе Константина у Палати чувара на тргу Кампидољо у Риму транспоноване у неонски цртеж.

– Моменат прихватања хришћанства оличен у Константиновом просветљењу није само чин прихватања једне нове, универзалне вере, него и дубоко лични тренутак сопствене самоспознаје и релативности свих људских снова, надања и остварења. Наш контакт са византијским светом и цивилизацијом превасходно се заснива на живој присутности српских средњовековних споменика и културе у нашем просторном и духовном окружењу. У историјском трајању не треба заборавити и посредне везе било преко италијанског уметничког наслеђа до ране ренесансе, било преко Османског царства које је баштинило многе тековине византијског друштва и државе. Потом и повратни утицаји руског духовног простора учиниће присуство византијског наслеђа незаобилазним елементом нашег поимања света – каже Чедомир Васић.

Посебно му је, како наводи, занимљива Византија као преносилац античког уметничког наслеђа.

– Нарочито су ми узбудљива раздобља преласка из једне цивилизације у другу, а Византија је својим омеђеним трајањем (уколико не буде опет успостављена) идеалан модел миленијумског транзицијског периода, са успонима и падовима, сјајем и раскоши, и прожимањем утицаја на материјалном и духовном плану од настанка до пропасти. Довољно је сетити се солунских мозаика из 4. или италокритских икона Михаила Дамаскина из 16. века. Сва трагика превирања које драматична времена великих промена собом носе сјајно су приказана у „Смрти богова” Мерешковског. Најзад, принцип преображавања културних образаца обележава многе историјске мене и намеће се као константа у тумачењу историје. И актуелни тренутак преласка нашег постиндустријског у информатичку цивилизацију сведочи о таквој, ако не и још дубљој трансформацији нашег социјалног, али све више и биолошког начина постојања – истиче Васић.

На изложби ће бити и радови Зорана Гребенаровића. По повратку из Њујорка, започео је овај сликар да проучава каноне византијског сликарства. Посветио се православном иконопису, што га је, каже, потпуно обузело.

– Добио сам да осликам цркву у Лозовику, која има 1.500 квадрата, што сам радио пуних 10 година. Причестио сам се, испостио и прионуо. Када ми није ишло, митрополит Амфилохије само ми је рекао: „Моли се усрдно”. Да ли је то крцкала скала или није, тек одједном сам чуо неко пуцкетање и после тога сам успео у свом науму – прича нам сликар свој лични доживљај у атељеу на Звездари.

Оно што је допринос Византије ликовној уметности, како додаје, јесте однос према простору и употреба перспективних решења у наглашавању саме теме.

– Превасходно религиозна тема у уметности Византије диктирала је концепт центричности у композицији и наметнула је нееуклидовску визију. Потреба за перспективом је замену за дубину погледа према недогледу усмеравала ка ужареном центру догађаја, ка гледаоцу, учеснику... На мојим радовима не постоји мотив који ће указивати на Византију, више се ради о филозофској потки која се зове третирање простора – каже Гребенаровић.