Циклична танатополитика

Премијер рече пре неки дан да се нећемо више свађати с Хрватима. Видећемо да ли ће тако бити и после онога што је прошле недеље изјавио бивши премијер Хрватске. У региону је и иначе сваке године главна фрка у јулу и августу. Ових месеци плански се пали народ: митинзи и контрамитинзи, џеназе и контрапарастоси. Од Книна преко Босне све до Београда. А ако су још избори близу, додатно се разјарује употреба смрти. Изнова се броје мртви. Цифре нису статичне. Периодичну досаду међунационалног мира сваког врелог лета нарушава бурни рат сећања (Сребреница, „Олуја”, Јасеновац). Политичари на свим странама допадају немалих мука кад ослаби сећање на убијене сународнике. Али зато постоје комеморације и мисе задушнице, паљење застава. Кич сећања.

У периодичном и прагматичном суочавању с масовним злочинима и прогонима нема прочишћавања ни изоштравања поуке из минулог сукоба. Напротив, подстиче се и појачава глад за мржњом и ненамиреном осветом између уситњених и конструисаних борбених идентитета Јужних Словена. Нација је у региону група људи коју спаја слична заблуда о властитој неупоредивој славној и жртвеној прошлости, али и заједничка мржња према суседима. Национални идентитет повремено се плански изоштрава подвлачењем разлике од крвожедног суседа, подсећањем на његове злочине и храбрењем да Ми нисмо такви. Џелат је други, наш идентитет је жртвени. Али не обичне него неосвећене жртве. То је морални фанатизам стада који се распирује одозго инсценираним сећањем на патњу властите нације и поји се рђавим Другим. Мржња је слана вода која још више подстиче жеђ, тј. ирационални грч за идентитетом морално надмоћне жртве. За политичаре то је идеално стање јер се екстатична мржња увек може вешто каналисати. Што је екстаза жешћа, то јој је и политички потенцијал издашнији. Патриотизам се мери слогом у мржњи.

Шта је то? У строгом смислу, секундарни шовинизам. Хрвате разјарује подсећање на Јасеновац, а Србе Сребреница. Гледано одозго, то је задах паланке лишене самосумње која никад није кадра да каже „не допада ми се Други зато што му нисам дорастао”. За националисте је то немогућ исказ јер ако се тако нешто каже, настаће забуна. То је опасна самосумња која је свуда у региону дефинисана као издаја. Даље, то је скученост и глупост жабље перспективе јер морални императив неосвећене жртве, који се правда тобожњим хришћанским праштањем додатно сугерише сународницима да је правда изостала. Праштам, дакле жртва сам. Овај рефрен је хорско дициплиновање нације, једнако присутно на гробљима и у тријумфалним свечаностима победе. Сваког лета екстаза редовно експлодира, па се после тога мало смири. Циклуси буђења народа. Ред мртвих, па ред живих, фаза сарадње, фаза танатополитике. Једна другу припрема.

Реч је о дозираној назадној култури сећања. Суочити се с њом јесте само наговештај и први корак у објашњењу парадокса зашто је прошлост упркос протоку времена све убитачније оружје. Треба јасно рећи да је то самонадмудривање, баријера критичком самовиђењу. Незаборавом наших жртава као муницијом против истог њиховог незаборава. Никада се не каже ваши џелати нису дорасли нашим џелатима него увек ваше жртве нису дорасле нашима. У суштини је реч о неодраслом мишљењу. То је самоосакаћивање и заробљавање у мржњи. Воли се и мрзи без нијанси у јулу и августу, а све по закону спојених судова. Кад мржња подгрева поштовање жртава само зато што су неосвећене, на делу је изопачено самопоштовање. Освећена жртва се мање поштује. Политици су потребни неосвећени гробови. Гнев који се распаљује с комеморативних говорница није само периодично самозаслепљивање него трајна слепа мрља патриотизма.

Шта чинити? За почетак чувати се наметнутог осећања да припадамо групи која је жртва. А то значи бити врло избирљив пред вашарским кич шаренилом борбеног паланачког сећања у региону. Није то никакво повлачење, ни дефетизам ни мазохизам, него љубоморно чување независних услова слободног расуђивања лишеног утицаја хора који суди крвожедном Другом. Пред апсурдом непрекинутог комеморативног ратовања треба ћутати. Не треба се придруживати осуди геноцидних суседа који су не мање опијени властитом антигеноцидном речитошћу. Од разних измишљача прошлости не треба се бранити властитим противмаштањем. Не помаже. У јулу и августу се треба сетити филозофовог упозорења да важна реч излази из ћутања.

Професор Филозофског факултета у Београду