Повратак историје

ГРУЗИЈА ХАЛУЦИНИРА тврдећи да су руски авиони опет (у уторак) повредили њен ваздушни простор, саопштио је шеф руског генералштаба, после најновијих оптужби из Тбилисија, које су појачале тензије изазване неексплодираном руском ракетом која се мистериозно нашла на грузијском тлу.

Некако у исто време НАТО је саопштио да појачава мониторинг руских војних активности, а нарочито испробавање најновије руске подморнице класе "амур" у водама Балтика, иначе прилично "невидљиве" и способне да површинске циљеве торпедује или ракетира.

НАТО не крије да је узнемирен најновијим руским активностима: обновом стратешких патролних летова над Пацификом (сасвим близу америчке базе Гуам) и Атлантиком (до ивице британског ваздушног простора). "Није нам намера да провоцирамо, сви ови летови су најављени", образложио је прошле недеље представник руског ваздухопловства.

Све ово је дошло поврх недавног побијања заставе на морско дно у близини Северног пола, најаве постављања новог радарског система и планова за обнову војноиндустријског комплекса – и низ аналитичара подстакло да покушају да растумаче сврху ових руских потеза и домете нараслог самопоуздања Москве. Понуђено је, при том, неколико занимљивих теза.

РУСИЈА НАСТОЈИ ДА МАКСИМАЛНО ИСКОРИСТИ ОСЛАБЉЕНОГ БУША и да се пре доласка нове америчке администрације афирмише као обновљена глобална сила, теза је приватног обавештајног института Стратфор. Џорџ Фридман, његов оснивач и главни аналитичар, ову тезу гради на чињеници да је централни Бушов проблем то што симултано води два рата, у Ираку и Авганистану, ангажујући значајне ресурсе оружаних снага, што му знатно смањује маневарски простор било за озбиљније сучељавање са Ираном, било за одлучније војно реаговање на другим теренима.

Русија, сама финансијски консолидована, са обновљеним оружаним снагама, сита до грла америчких притисака на њену сферу утицаја, настоји да у овој ситуацији прошири простор сопственог деловања, свесна да је ризик америчког одговора тренутно драстично смањен. Москва се све чешће оглашава као значајна сила, и упорно испробава докле може да иде. У том контексту, за нас је од посебне важности да Запад и на руски став о Косову гледа као на испробавање њених интереса и утицаја.

СТАРЕ ИДЕОЛОШКЕ ПОДЕЛЕ се враћају у новој инкарнацији, основна је порука опсежног есеја (13.000 речи) који се ових дана пажљиво чита на разним странама. Објављен је у публикацији Policy Review, коју издаје Хуверов институт, труст мозгова Станфорд универзитета, познатог, између осталог, и по блиским везама са америчким неоконзервативцима и директном ангажовању неких његових професора у Бушовој администрацији.

Аутор је Робер Кеган, а наслов је "Крај снова, повратак историје". Аутор оправдава данашњи ангажман у Ираку из перспективе интервенционизма којем су одвајкада прибегавале све америчке администрације, али, сагледавајући целу глобалну слику, констатује да је, после краткотрајног затишја непосредно по окончању хладног рата, обновљено надметање између либерализма и апсолутизма и да се свет поново престројава дуж идеолошких линија.

Америчка предоминација у свим главним категоријама моћи при том остаје кључна одлика међународног политичког система, док је огромна и високопродуктивна америчка економија у центру светског економског поретка. Али, цитирајући једну кинеску оцену, Кеган наглашава да је данашњи свет "свет једне суперсиле и много великих сила".

Русија и Кина у том свету деле нескривени циљ обуздавања америчке хегемоније, обе су започеле дугорочно војно јачање. Обе су при том, по Кегану, "модерне аутократије", које показују да економски успех и демократија нису обавезно близанци, обе верују да су њихови системи адекватнији за спречавање хаоса и колапса, док њихови управљачи имају подршку народа, у овом случају више од милијарду и по људи.

Америчка предоминација није у исто време и свемоћ: Америка не може своју вољу да наметне свима. У свету једне суперсиле и много великих сила, аутор помиње и Јапан и Индију (који настоје да спрече предоминацију Кине у региону), "супранационалну" ЕУ, која је "велико геополитичко чудо", Иран и његове амбиције на Блиском истоку, као и верски национализам муслимана, чији радикали безнадежно настоје да зауставе ход глобализације и модернизације.