Живот поред војне базе

Трмка, на падинама Копаоника – Од када је војска изградила пут, почеше људи да се враћају у ове планине. И ја сам двадесет година радио у Куршумлији, у грађевинском предузећу „Напредак”, а сада сам се вратио на породично имање – каже нам Милентије Јовановић, у селу Трмки, пред новом, још недовршеном кућом на два спрата. У дворишту је и стара кућа, која је припала његовом брату.

Пред Милентијевим домом је и десетак кошница са пчелама, какве смо видели на још једном месту поред пута. Као да овде, на близу 1.000 метара надморске висине, људи хоће да покажу зашто се њихово село зове по трмци – станишту за пчеле које се прави од павитине.

Прича нам наш домаћин историју своје породице: оца су му убили балисти 1943, када је Милентију било само пет година. Бригу о деци (три сина и две ћерке) водила је мајка, а онда, како је ко одрастао, помагао је другима. Временом, Јовановићи су се расејали по свету. Дуго је Милентије сам био домаћин, па је и он кренуо за „бољим животом“. Имао је, каже, 38 година када се запослио.

Улазимо у кућу, где нас дочекује његова супруга Виолета. Оболела је, вели, поприлично. Њен муж додаје да није ни чудо: док су он и синови ишли за послом, на Виолети је кућа стајала. Имали су и више стотина оваца, петнаестак говеди, десетак свиња, педесетак кокошака... Све је то ваљало намирити, а и о мужу и деци бригу водити.

Сад су синови Михајло и Миљојко у Куршумлији. Микица, како зову старијег, долази често. Он и одржава имање. Сеју још помало кромпира, пасуља... Некад, прича Милентије, овде су клипови кукуруза били као усред Баната. А шљива и крушака било је да се обрати не могу.

– Млађи син Миљојко пропатио је много. Затекао се у војсци у Словенији кад беше оно најгоре. Па после Ђаковица, где је највише било бомбардовања и напада терориста. Хвала богу, све је то прошло, оженио се, има и петогодишњег синчића – каже чича Милентије и наставља:

– Преко оног виса, Кртињак што га зовемо, одмах је село Слатина. Сад ту живе само Албанци. А мешали смо се свакодневно. Онамо је било добрих косача, па су долазили и косили нам ливаде. Ми ишли код њих и продавали им сир, стоку... Откако ово зло пуче, не виђамо се. Ми зазиремо више од њих, него они од нас. Хвала богу, па дође овде наша војска и сада смо сигурни – казује Милентије и додаје да је у селу, у 18 кућа, стално настањено седам мушкараца и једна жена. Али, вели, чим пукне пролеће, долазе људи. И све ће се више враћати, убеђен је, јер нема од чега да се живи у градовима, а ова лепота и богатство само чекају да их неко оживи.

Поверовасмо да ће тако и бити, кад крај пута, на пропланку, видесмо тек сазидану викендицу.