Лош потез

Политика је и умеће предвиђања, а када оно изостане, догађаји могу неочекивано кренути нежељени током.

Кад је премијер Александар Вучић у августу на неколико најважнијих бриселских адреса послао писмо у коме указује на „огољену антисрпску политику” која се, пре свега, води у Хрватској, где се рехабилитује фашистички режим НДХ, очито је рачунао да ће добити подршку.

То му није пошло за руком. Жан-Клод Јункер узвратио је разводњеним коктелом фраза о томе да су регионална сарадња и помирење основни принципи које морају поштовати све земље кандидати и потенцијални кандидати и да све стране препознају неправде.

У праву је Вучић кад се сада жали на „лажну симетрију”, али то је морао и да очекује. Српска дипломатија морала је премијера да обавести да ЕУ по правилу избегава да се сврста на једну страну у неком билатералном спору.

Овако све подсећа на времена јурњаве за небеском правдом. Нема сумње да су хрватски политичари најодговорнији за садашње катастрофално срозавање односа са Србијом.

Недавни низ је колико провокативан толико и сраман: укидање пресуда Бранимиру Главашу и кардиналу Степинцу, повици „За дом спремни”, подизање споменика Мири Баришићу...

Вучић је онда одаслао писмо. Зашто? Да обавести Брисел о серији неоусташких изјава и инцидената? Као да они то тамо не знају. Да се жали на суседа, очекујући да ЕУ заузме страну према истини, занемарујући да је Хрватска пуноправна чланица ЕУ, а Србија земља кандидат.

Београд је дипломатском брзоплетошћу себе довео у позицију да се сада жали на ЕУ, а могао је да капиталише само да је одлучио да сачека, пошто би неко унутар ЕУ кад-тад покренуо тему налета неофашизма у Хрватској.

Вероватно ће то на дневни ред доћи после избора 11. септембра, мада ни тада не треба очекивати превише: Европа је постала веома попустљива према онима који ударају на њене темељне вредности, па и на антифашизам.

Министар спољних послова Ивица Дачић је у праву када изјављује да „ЕУ наставља да држи главу у песку”, али када каже да се у ЕУ понашају „као ламе са Тибета” које нешто филозофирају, онда бира колизију.

Не бих рекао да су они промашили тему, како процењује Дачић. Тему је промашио српски врх, који је требало да зна како ће Брисел реаговати. Пошто се залетео, добио је оно што је тражио.

Министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић изјављује: „Боље да ништа нису одговарали, да ништа нису писали.” Грешка. Боље да Београд није писао или да је барем дипломатским каналима упозоравао јер је јасно да ни Јункер ни други функционери ЕУ не воле да буду притерани уза зид. Али, то је већ дипломатија.

У ситуацији затегнутих односа са Загребом и Сарајевом, тензија према Бриселу је последње што Србији треба. Врло кратковидо, штетно и сасвим непотребно заоштравање.