Зашто паметни ћуте?

Често ме салећу питањем: „Зашто ви који сте школовани, дакле интелектуална елита, ћутите?” Осим што ме питање без смисла у данашњем времену нервира, под знаком питања је и постојање такве елите код нас. Да покушам да одговорим.

Основно право сваког човека, осим општепознатих и „гарантованих”, јесте и право на глупост! Глупост, као последица природне обдарености, скоро талента, мождане инсуфицијенције, недостатка образовања или просто, ничим изазваном умишљеном „памећу” да се агресивно насрће на оне који другачије мисле. Кад погледамо званичне податке о образовној структури становништва из пописа 2011. године, утврдићемо запањујуће чињенице: од укупно 7.186.862 становника, без школске спреме је 2,68 одсто, са непотпуним основним образовањем 11 одсто, са основним образовањем 20,76 одсто (дакле укупно 34,44 одсто), са средњим образовањем 48,93, са вишим образовањем 5,65 и са високим образовањем 10,59 процената становника Србије. Од тога је број доктора наука 0,23 одсто или укупно 16.972 (податак за 2014).

Наравно, то не значи да су сви необразовани људи глупи, такви су само они најгласнији међу њима. Дакле, то је та егзактна слика која објашњава многе друштвене и друге трендове, па и пораст видљивих и опасних манифестација глупости. Сложићемо се да је код нас, осим по бројчаности, а и по агресивности, глупост доминантна – на улици, на послу, у саобраћају, у политици, у парламенту – дакле свуда. Како бити равноправан у расправи са глупим или ограниченим људима? Никако. Пошто немају логичне аргументе (логика је непозната као дисциплина), насрнуће сировом снагом (уместо снагом аргумената), песницом, батином, пиштољем. У аутобусу, у саобраћајној гужви, на стадиону, на јавној трибини, чак и у скупштини. Сигурно сте то видели или доживели.

Треба ли доказа да је тако било и у целој нашој историји? Паметни и храбри интелектуалци су пунили своје „летовалиште” на Голом отоку, били жртве Титовог и потоњих режима. Да поменем само неке: др Слободан Јовановић, Милован Ђилас, књижевници Драгослав Михаиловић, Борислав Пекић, проф. др Михаило Ђурић, новинари М. Панић, С. Ћурувија и многи други, доказују моје тврдње да они који гласно укажу на појединачне или друштвене глупости најчешће настрадају.

Да ли су потребне нове жртве да би интелектуалци доказали да нису кукавице? Сазнањем да јавним наступом против глупости не могу постићи успех у друштву у којем је глупост добила легитимитет у јавном животу, политици и у медијима, те ушла у правила понашања, тера их да своју памет исказују у књигама, на предавањима студентима или у круговима у којима је глупост протерана из општења.

Да ли је ово довољна одбрана памети? Сумњам, јер глупост очигледно и даље доминира, као што смо свакодневно уверавани. Реците глупоме да су његови ставови глупи (као што би Англосаксонци неувијено саопштили) и ризикујете велику невољу. Сатрће вас без размишљања јер је агресивцима глупост најјаче оружје. Уосталом, код нас је компромис или извињење – израз кукавичлука.

У хришћанском учењу и код многих филозофа подвучено је правило: кад год пожелиш да нешто рекнеш, добро промисли и боље је да прећутиш него да кажеш реч због које ћеш се касније кајати, претрпети штету, значи испасти жртва. Није случајно наш велики песник Бранко Миљковић, за кога се сматра да је страдао од глупих људи, записао: „Уби ме прејака реч.”

Није, такође, случајно да је код нас, чак и појам интелигенција (сналажење у непознатим ситуацијама) доминантном глупошћу претворена у „способност мувања и муљања, тј. како без талента, рада и труда, доћи до добрих позиција, стандарда, луксуза, богатства, па чак и диплома”.

Ето, зато интелектуалци ћуте, ако под тим мислите на јавне трибине, расправе са полуписменима и недораслим себи. Супротно понашање било би њихова мазохистичка похвала лудости.

Професор универзитета