Полазак у први разред доноси велике промене у животу сваког првака и његове породице. Око 70.000 деце овог септембра постали су ђаци. Новостечено звање извориште је устрепталости, радости, неспокоја и нема важније теме на планети за прваке и њихове ближње. Шта морају да знају на прагу света образовања, да би растерећени, сигурним корацима грабили напред?

– Учитељи једва чекају прваке. Навикавање нових школараца на образовне обавезе јесте најтеже, али је права сласт за сваког учитеља. Прилагођавање много зависи од од тога како родитељи код куће говоре о школи и школовању, а они су више збуњени и забринути него деца. Стрепњу преносе на своје чедо. Има и застрашене деце. Довољно је да су неколико пута прекорно упозорена: „Поћи ћеш ти у школу, па ћеш да видиш!”, да брину шта ће да виде тамо, у том непознатом амбијенту. Па, учитељицу или учитеља и двадесетак вршњака – другаре, ништа страшно. Баук у школи не живи – каже Михајло Вујовић, учитељ у Основној школи „Горња варош” у Земуну, иза кога је осам генерација првака.

Ако се детету објасни да је школа лепо место где се стичу важна знања, оно се неће плашити. Ипак, осмолетку не треба поистоветити са вртићем, нити уверавати дете да је лако учити. Школске обавезе и правила понашања у учионици кроје се према могућностима, а не према вољи ђака. Прваци брзо увиде да школа није играоница, а учитељ није аниматор. У првој години школовања имају девет предмета. Српски, математика, свет око нас, музичко, физичко, ликовно, енглески су обавезни. Два изборна предмета бирају из две различите групе. Једну чине на пример: лепо писање, чувари природе, народна традиција, руке у тесту, од играчке до рачунара, а другу: веронаука и грађанско васпитање.

– У првом разреду нема бројчаних оцена. Описне су. Како ће бити записане у ђачку свеску зависи од учитеља. То може бити плус, минус, весели или тужан смајли, цветић, срце, или једно читко и јасно „Браво!” – појашњава Вујовић.

О томе учитељ говори на првом родитељском састанку, али и о књигама и прибору које треба набавити за првака. Куповина шестара, дигитрона, скупоцених оловака, флуоресцентних маркера, боја у туби са шљокицама – бацање је пара. Најмлађим основцима најпотребније су графитне оловке и дрвене бојице, свеске са празним страницама и с малим линијама и квадратићима, а треба дозволити деци да их изаберу.

– Треба им перница, прваци кажу „перионица”, са квалитетним оловкама, бојицама, гумицом и зарезачем. Кад је првак нервозан, он реже оловку, често су за недељу дана све бојице изрезане па морају да се купе нове. Једна свеска или блок биће довољни за прве школске дане, да цртају: омиљену играчку, друга, родитеље, породицу, кућног љубимца, школу, кућу, слово које знају или број... Уз помоћ дечјих радова учитељи допиру до деце, увиђају колико владају простором, умеју ли да држе оловку. Није лак посао држати оловку, поготово правилно. Неко стегне, искриви, држи са свих пет прстију, док од учитеља не научи како треба. То све иде постепено. Предбукварски део обично траје две недеље. А и кад науче да пишу – пенкало им не треба. Наливперо није избачено из употребе, али оно традиционално са патронама, у пракси се не користи. Деца сада пишу танким фломастерима, попут рапидографа и то називају пенкалом – упућују учитељи, сагласни да деца не треба да знају да пишу, читају, рачунају пре него што крену у школу, зато уписују први разред.

До краја разреда савладаће азбуку, штампана и писана слова, писаће краће диктате и саставе, научиће да сабирају и одузимају до сто...

– Прва слова углавном почињу да се уче у трећој недељи. Негде се учи по комплексном поступку, који подразумева да деца већ знају азбуку, негде по монографском који је прилагођен првацима који тек треба уче слово на дан, евентуално два. Многи „знају” да пишу, а повлаче линију одоздо нагоре. Боље је да не знају и да уче од почетка како треба јер је погрешно научено теже исправити – објашњава Светлана Јевтић, учитељица у Основној школи „Карађорђе” која је овог септембра примила пету генерацију првака.

Врло је важно, указује она, да прваци умеју правилно да изговарају гласове. Пре поласка у школу они пролазе тестирање код логопеда и одговорност је родитеља да евентуалне потешкоће у изговору деца исправе уз стручну подршку.

– Очекује се да најмлађи школарци знају основне податке о себи као што су датум рођења и адреса становања. Такође, да умеју да брину о личној хигијени, самостално се облаче и свлаче, знају да вежу пертле, воде рачуна о својим стварима, самостално једу. Не знају то сви, али науче до краја првог полугодишта. Временом науче и да пазе на часу, да не устају непрозвани, не шетају учионицом док настава траје – закључује учитељица.

ПЕДАГОШКИ УГАО

Како родитељи могу да подстакну дечји развој

Оптимално развијено памћење, мишљење, моторика, вербалне, емоционалне, социјалне способности обезбедиће детету лакше прилагођавање на школску средину и испуњавање школских обавеза. А то што је дете кренуло у школу не значи да треба да престане да се игра, напротив – уверава Сузана Бумбић, педагог.

Нашим читаоцима открива низ активности којима родитељи играјући се са малишанима и те како могу да поспеше дечји развој. Али је, како каже, веома важно да маме и тате учествују у игри, не да гледају док се дете само игра.

Сензомоторне способности унапређују се цртањем, бојењем, прављењем фигурица од пластелина, лепљењем различитих материјала, израдом папирних лепеза и играњем кликерима.

Интелектуални и социјални развој поспешује се: картањем, слагањем домина, играњем шаха и деци омиљеним „не љути се човече”, „ризико” и њима сличним друштвеним играма.

Концентрација и пажња развијају се читањем и приповедањем детету кратких прича, басни, бајки са захтевом да их понови, или представи цртежом, одговори на питања о садржају приче или ликовима. Слични су ефекти слагања слагалица, или игара меморије у којима дете треба да запамти четири или пет ствари. На пример, мама је гост, а дете келнер. Она наручи кафу, сок, сендвич, колач и рачун, а малишан оде по поруџбину, кобајаги донесе и понавља шта је мама тражила.

Стваралачке способности и машту поспешује, на пример, прича испричана допола да дете осмисли завршетак, измишљање магичних предмета необичних имена, замишљање како би постојећи предмети могли другачије да се употребљавају...