Polazak u prvi razred donosi velike promene u životu svakog prvaka i njegove porodice. Oko 70.000 dece ovog septembra postali su đaci. Novostečeno zvanje izvorište je ustreptalosti, radosti, nespokoja i nema važnije teme na planeti za prvake i njihove bližnje. Šta moraju da znaju na pragu sveta obrazovanja, da bi rasterećeni, sigurnim koracima grabili napred?

– Učitelji jedva čekaju prvake. Navikavanje novih školaraca na obrazovne obaveze jeste najteže, ali je prava slast za svakog učitelja. Prilagođavanje mnogo zavisi od od toga kako roditelji kod kuće govore o školi i školovanju, a oni su više zbunjeni i zabrinuti nego deca. Strepnju prenose na svoje čedo. Ima i zastrašene dece. Dovoljno je da su nekoliko puta prekorno upozorena: „Poći ćeš ti u školu, pa ćeš da vidiš!”, da brinu šta će da vide tamo, u tom nepoznatom ambijentu. Pa, učiteljicu ili učitelja i dvadesetak vršnjaka – drugare, ništa strašno. Bauk u školi ne živi – kaže Mihajlo Vujović, učitelj u Osnovnoj školi „Gornja varoš” u Zemunu, iza koga je osam generacija prvaka.

Ako se detetu objasni da je škola lepo mesto gde se stiču važna znanja, ono se neće plašiti. Ipak, osmoletku ne treba poistovetiti sa vrtićem, niti uveravati dete da je lako učiti. Školske obaveze i pravila ponašanja u učionici kroje se prema mogućnostima, a ne prema volji đaka. Prvaci brzo uvide da škola nije igraonica, a učitelj nije animator. U prvoj godini školovanja imaju devet predmeta. Srpski, matematika, svet oko nas, muzičko, fizičko, likovno, engleski su obavezni. Dva izborna predmeta biraju iz dve različite grupe. Jednu čine na primer: lepo pisanje, čuvari prirode, narodna tradicija, ruke u testu, od igračke do računara, a drugu: veronauka i građansko vaspitanje.

– U prvom razredu nema brojčanih ocena. Opisne su. Kako će biti zapisane u đačku svesku zavisi od učitelja. To može biti plus, minus, veseli ili tužan smajli, cvetić, srce, ili jedno čitko i jasno „Bravo!” – pojašnjava Vujović.

O tome učitelj govori na prvom roditeljskom sastanku, ali i o knjigama i priboru koje treba nabaviti za prvaka. Kupovina šestara, digitrona, skupocenih olovaka, fluorescentnih markera, boja u tubi sa šljokicama – bacanje je para. Najmlađim osnovcima najpotrebnije su grafitne olovke i drvene bojice, sveske sa praznim stranicama i s malim linijama i kvadratićima, a treba dozvoliti deci da ih izaberu.

– Treba im pernica, prvaci kažu „perionica”, sa kvalitetnim olovkama, bojicama, gumicom i zarezačem. Kad je prvak nervozan, on reže olovku, često su za nedelju dana sve bojice izrezane pa moraju da se kupe nove. Jedna sveska ili blok biće dovoljni za prve školske dane, da crtaju: omiljenu igračku, druga, roditelje, porodicu, kućnog ljubimca, školu, kuću, slovo koje znaju ili broj... Uz pomoć dečjih radova učitelji dopiru do dece, uviđaju koliko vladaju prostorom, umeju li da drže olovku. Nije lak posao držati olovku, pogotovo pravilno. Neko stegne, iskrivi, drži sa svih pet prstiju, dok od učitelja ne nauči kako treba. To sve ide postepeno. Predbukvarski deo obično traje dve nedelje. A i kad nauče da pišu – penkalo im ne treba. Nalivpero nije izbačeno iz upotrebe, ali ono tradicionalno sa patronama, u praksi se ne koristi. Deca sada pišu tankim flomasterima, poput rapidografa i to nazivaju penkalom – upućuju učitelji, saglasni da deca ne treba da znaju da pišu, čitaju, računaju pre nego što krenu u školu, zato upisuju prvi razred.

Do kraja razreda savladaće azbuku, štampana i pisana slova, pisaće kraće diktate i sastave, naučiće da sabiraju i oduzimaju do sto...

– Prva slova uglavnom počinju da se uče u trećoj nedelji. Negde se uči po kompleksnom postupku, koji podrazumeva da deca već znaju azbuku, negde po monografskom koji je prilagođen prvacima koji tek treba uče slovo na dan, eventualno dva. Mnogi „znaju” da pišu, a povlače liniju odozdo nagore. Bolje je da ne znaju i da uče od početka kako treba jer je pogrešno naučeno teže ispraviti – objašnjava Svetlana Jevtić, učiteljica u Osnovnoj školi „Karađorđe” koja je ovog septembra primila petu generaciju prvaka.

Vrlo je važno, ukazuje ona, da prvaci umeju pravilno da izgovaraju glasove. Pre polaska u školu oni prolaze testiranje kod logopeda i odgovornost je roditelja da eventualne poteškoće u izgovoru deca isprave uz stručnu podršku.

– Očekuje se da najmlađi školarci znaju osnovne podatke o sebi kao što su datum rođenja i adresa stanovanja. Takođe, da umeju da brinu o ličnoj higijeni, samostalno se oblače i svlače, znaju da vežu pertle, vode računa o svojim stvarima, samostalno jedu. Ne znaju to svi, ali nauče do kraja prvog polugodišta. Vremenom nauče i da paze na času, da ne ustaju neprozvani, ne šetaju učionicom dok nastava traje – zaključuje učiteljica.

PEDAGOŠKI UGAO

Kako roditelji mogu da podstaknu dečji razvoj

Optimalno razvijeno pamćenje, mišljenje, motorika, verbalne, emocionalne, socijalne sposobnosti obezbediće detetu lakše prilagođavanje na školsku sredinu i ispunjavanje školskih obaveza. A to što je dete krenulo u školu ne znači da treba da prestane da se igra, naprotiv – uverava Suzana Bumbić, pedagog.

Našim čitaocima otkriva niz aktivnosti kojima roditelji igrajući se sa mališanima i te kako mogu da pospeše dečji razvoj. Ali je, kako kaže, veoma važno da mame i tate učestvuju u igri, ne da gledaju dok se dete samo igra.

Senzomotorne sposobnosti unapređuju se crtanjem, bojenjem, pravljenjem figurica od plastelina, lepljenjem različitih materijala, izradom papirnih lepeza i igranjem klikerima.

Intelektualni i socijalni razvoj pospešuje se: kartanjem, slaganjem domina, igranjem šaha i deci omiljenim „ne ljuti se čoveče”, „riziko” i njima sličnim društvenim igrama.

Koncentracija i pažnja razvijaju se čitanjem i pripovedanjem detetu kratkih priča, basni, bajki sa zahtevom da ih ponovi, ili predstavi crtežom, odgovori na pitanja o sadržaju priče ili likovima. Slični su efekti slaganja slagalica, ili igara memorije u kojima dete treba da zapamti četiri ili pet stvari. Na primer, mama je gost, a dete kelner. Ona naruči kafu, sok, sendvič, kolač i račun, a mališan ode po porudžbinu, kobajagi donese i ponavlja šta je mama tražila.

Stvaralačke sposobnosti i maštu pospešuje, na primer, priča ispričana dopola da dete osmisli završetak, izmišljanje magičnih predmeta neobičnih imena, zamišljanje kako bi postojeći predmeti mogli drugačije da se upotrebljavaju...