Не дирај нам у Ватикан

Венеција, Лидо – Ви ме не заслужујете (!), повикао је на крају свог првог обраћања са папског балкона новоустоличени Пије XIII, реагујући на светлост ласера с којом су окупљени верници покушали да осветле његово лице и фигуру заклоњену сенком. „Када будете видели Бога, тада ћете видети и мене”, поручио им је, а тик пре тога их је добро изгрдио што Богу нису посвећени и не траже га 24 сата.

Какав мук међу масом на тргу испред цркве Светог Петра! А ово је само један од оних финих драмско-сатиричних детаља из прве две епизоде телевизијског серијала „Млади папа” оскаровца Паола Сорентина, преточених у двочасовни филм премијерно приказан јуче ван конкуренције на 73. Венецијанском фестивалу.

„Политика” је у октобру прошле године, захваљујући фестивалу у Риму, била у прилици да на кратко завири на сет док су Сорентино и Џуд Лоу снимали једну од сцена у наводном папском парку и да се увери да је британском глумцу било веома угодно у папској одежди. Венецијанска премијера само је потврдила да се он са улогом папе и врхунски глумачки стопио, уживајући у саигри са Дајаном Китон (сестра Мери), Силвијом Орландом (кардинал Виолио) и монсињореом Гутијерезом (изврстан шпански глумац Хавијер Камара). Уживајући у свакодневним „сплеткама” и „гласинама” које се шире брзином светлости у једној од најмоћнијих, а најмањих држава света – у Ватикану.

Оно што је у горко-комичном филму Ватикану „Хабемус папам” започео и осветлио Нани Морети, његов земљак наставља и продубљује. У знатно озбиљнијем и конспиративнијем тону и наравно, на свој начин и из свог имагинативног угла. Јер, Сорентино је замислио и поставио следећу ситуацију – папа је млад и папа је Американац. Дакле, први млади папа у историји, и први амерички папа у историји. Уз то и папа којег жена, која га је подигла – часна сестра Мери, већ за живота сматра и назива свецем. А он је и пушач! Уз то, одмах је са дужности шефа ватиканских финансија сменио кардинала зато што је хомосексуалац, а ту је и папско ламентирање над питањем веровати или не да Бог постоји.

Превише за италијанску нацију задојену млеком Католичке цркве? Они који су на раној јутарњој пројекцији гласно негодовали супротстављајући се тако громогласном аплаузу од стране иностраних филмских новинара, сасвим су сигурно већински били Италијани. Чувај се драги Сорентино, они су ти то поручили – не дирај нам у Ватикан! Но, то си ти и хтео, зар не?! Провокацију о којој ће се причати и која ће се гледати. Још како! На Скај и ХБО телевизијским каналима и у биоскопима широм света...

Осим „Младог папе” задовољство на Лиду донео је црно-бели филм епохе „Франц” Франсоа Озона, снимљен на немачком и француском језику. Овде је реч о одолично наративно сроченој, изврсно глумљеној и снимљеној љубавној романси. О љубави међу дојучерашњим непријатељима – Немцима и Французима тик после завршетка Првог светског рата и потписивања Версајског споразума.

У малом немачком граду прелепа Ана (Паула Бир), свакодневно обилазећи гроб, тугује за Францом, вереником, убијеном на француском фронту. Једног дана угледа једног сломљеног младића који оставља цвеће на Францов гроб и то би се сматрало чином одавања поште да није реч о Французу Адријену (Пјер Нини), наводном Францовом пријатељу из париских школских дана којег уз пуно љубави прихватају и родитељи погинулог немачког војника.

Али, ништа у овом вешто вођеном, визуелно магичном „клеркгебелсовском” Озоновом филму није онако како се чини. На први поглед. На изазован начин он једну романсу налик петпарачким „љубићима” претвара у озбиљну причу о ратним победницима и губитницима, о искупљењу и опросту и наставку живота после великих трагедија. Уз то, Озон одговарајући на неке од својих опсесија из угла поражене стране (Немачка), и на туђем језику, на својеврстан начин даје једној старој и толико пута испричаној, али увек актуелној теми (Први светски рат), нову димензију. Озоновог „Франца” је за приказивање у Србији купио „Мегаком филм” Игора Станковића.

Уз овакав филм за „Златног лава” се такмиче и неколико филмова за које је очигледно да им венецијанска премијера заправо служи као одскочна даска за управо најављену трку за овогодишњег Оскара. Уз „La La Land” Дамијена Шазелеа с којим је почела 73. Мостра, а који се и даље налази као први на листи и италијанских критичара и публике, затим и Виљеневовог „Доласка”, до сада су виђени и насилно-брутални „Ноћне животиње” стилисте, дизајнера, сценаристе и редитеља Тома Форда и хорор-вестерн „Бримстон” холандског редитеља Мартина Калховена.

Стилски перфекционистички Фордов филм „Ноћне животиње” допао се и публици и великом броју критичара као романтични трилер који истражује танке линије између љубави и окрутности, освете и искупљења. То све кроз причу о славној трговкињи некретнинама Сузан (Еми Адамс, игра и у „Доласку”) која живи живот пун привилегија и њеном бившем мужу Едвард (Џејк Гиленхал) који јој једне ноћи поштом доставља роман у којем је описан његов живот пошто су се раставили. А његов живот је проживљени хорор током којег су његова нова жена и ћерка силоване и убијене од стране оних који се не могу сматрати људима већ зверима. Едвард је роман посветио Сузани, а она то тумачи жељом за осветом, јер је садржај насилан и разарајући. Но, Том Форд заправо жели да укаже на нешто друго. На тему суочавања са изборима, са последицама донетих одлука, на једнократну употребу културе, али и на тему лојалности и посвећености љубави. Занимљиво.

И Калховенов филм је насилан и сав са обрисима хорора икао је овде заправо реч о вестерну у којем се прича о моћној женствености која се супродставља окрутном паклу на земљи, меша са религијским темама и темама освете и сатанизма. Калховен би волео, како је изјавио на Лиду, да гледаоци његов филм сматрају „холандским вестерном”, ма шта му то значило. У сваком случају, у овом филму о окрутности холивудска звезда Дакота Фенинг (игра уз Гаја Пирса) остварила је упечатљиву улогу глувонеме бабице чији је хумани чин који је пошао по злу протумачен као „грех” због којег су угрожени животи њене породице...

Врели су дани и ноћи на звезданом Лиду на којем се све тек захухтава. Сутра рано ваља видети и нови епски филм Мела Гибсона „Тестерасти гребен” (Hacksaw Ridge), који овај славни Аустралијанац опет потписује као редитељ.