Многа лица траже писца

Венеција, Лидо – Један од најутицајнијих писаца 20. века Аргентинац Хорхе Луис Борхес обележио је хиспаноамеричку књижевност и значајно утицао на светске књижевне токове, али никада није освојио Нобелову награду за књижевност. Зато јесте његов имагинарни земљак – Данијел Мантовани, аргентински писац који већ три деценије живи у за његово стваралаштво неинспиративној Европи, у којој је примио Нобела за романе инспирисане људима, пределима и ситуацијама из родног градића Саласа и дожевео планетарну славу и поштовање.

Но, лако је бити пророк у великом граду. Чик покушај да то будеш у родном селу. И управо ту негде се крије срж изванредно написане, духовите, ироничне и надасве интелигентне филмске приче „Почасни грађанин” сценариста и редитеља Маријана Кона и Гастона Дипрата, чија се премијера у главном такмичарском програму 73. Мостре завршила громким и дуготрајним аплаузом.

Ово је до сада најбољи филм у званичној конкуренцији. Врсно режиран, изванредно снимљен и глумљен, са галеријом ликова који су са лакоћом нашли писца својих снова, са животним филозофским, егзистенцијалистичким темама и дилемама, са пуно хумора који извире из озбиљних и реалних животних ситуација. Писац из филма Данијел Мантовани (одлична улога Оскара Мартинеза) прилично неопрезно ће прихватити позив градоначелника Саласа да после деценија одсуства дође у родни град, прими медаљу почасног грађанина, одржи неколико предавања, али ће се тријумфални повратак у место рођења претворити у сусрет са прошлошћу. У не баш пријатни сусрет са старим пријатељима, љубавима, пејзажима своје младости, и још непријатнији сусрет са изворима своје инспирације.

Лако ће се Мантовани подсетити зашто је својевремено из Саласа отишао. Првобитна топлина његовог дочека претвориће се у супротност. У нетрпељивост, љубомору, ниподаштавање његовог успеха и славе и тако све до тачке са које нема повратка. Јер, писац и његови извори инспирације имају некомпатибилне погледе на свет. Његов космополитизам суочава се са друштвом које одбија идеју било каквог напредка. Таленат и успех његови сународници ће са лакоћом да провуку кроз блато. Успех се не опрашта. Звучи ли вам то познато? Филм као да је сниман у Србији.

Међутим, ко на крају побеђује у овој често неравноправној „борби”? У филму то је писац, наравно! Он не само што ће о својој посети родном градићу, која се умало није завршила кобно по њега, написати нови бестселер, већ ће уз помоћ својих твораца Кона и Дипрата освојити тог недостајућег Нобела за књижевност и тако бар на нешто мање од два сата трајања филма бар делимично зацелити ране повређеног аргентинског поноса...Одличан филм.

Јуче је виђен још један хероичан филм са редитељским потписом планетарне звезде Мела Гибсона којем се мора признати да то уме да ради. Филм „Hacksaw Ridge”, епска је прича о једној од најкрвавијих борби током Другог светског рата, оној у Окинави, током које је амерички војник Дезмонд Дос спасио чак 75 својих сабораца без и једног јединог испаљеног метка.

Дос, иначе истинита, историјска личност, био је једини амерички војник који на фронтовима током Другог светског рата није носио оружје, јер је сматрао да убијање нема оправдања иако је рат у којем је учествовао оправдан. Некада сасвим обични амерички младић, доживео је прогоне због својих убеђења од којих се никада није одрекао, али је за своје херојство ипак био награђен Орденом части који му је доделио амерички Конгрес.

Гибсон свог јунака сматра једним од највећих ратних хероја свих времена, али му кроз филм не надодају одлике филмских „суперхероја”. Филм је у том смислу прилично реалистичан, узбудљив и опомињући. Импресивно филмско дело у којем је Гибсон чврст ослонац нашао и у глумцу Ендру Гарфилду који је врло добро дочарао суштину лика Дезмонда Доса. Још један од филмова за које неће бити чудо ако се нађе на листи номинованих за нове Оскаре. Филм је за приказивање у Србији купила хрватска компанија „Блиц”, те ће се он наћи пред гледаоцима можда чак и на отварању 45. београдског Феста.

Публику у Србији би могао да обрадује и духовити белгијски филм „Белгијски краљ” Питера Бросенса и Џесике Вудворт из паралелног такмичарског програма „Хоризонти”, у којем једну од улога тумачи и наш глумац Горан Радаковић који је овим поводом јуче стигао на Лидо. Реч је о окретној и луцидној филмској причи у којој се рефлектује стварност данашње Европе. А све то о непризнатом и усамљеном валонском краљу Николасу III од Белгије који се упушта у државничку посету Истамбулу коју по наруџбини снима британски документариста Данкан Лојд, стварајући наменски филм за побољшање окрњеног монарховог имиџа. Краљ наравно има краљевске проблеме.

Усред истамбулске посете добија вест да је Валонија прогласила независност од Белгије, али уместо да спаси монархију од пропасти Николас ће упасти у низ компликованих ситуација које подразумевају и његову живописну одисеју кроз земље Балкана. Све то уз пуно симпатичне комедије која је од срца насмејала италијанску публику што је итекако добро разумела и метафору на кризу европског идентитета...

У главном такмичарском програму виђен је и импресивни италијанско-швајцарски дугометражни документарни филм „Спира мирабилис” Мартине Паренти и Масима Д' Анофија, контемплативно филмско дело у којем аутори додирују срце у срцу ствари и људског постојања. Али, нека прича о овом филму остане за неку од следећих венецијанских фестивалских разгледница.