Mnoga lica traže pisca

Venecija, Lido – Jedan od najuticajnijih pisaca 20. veka Argentinac Horhe Luis Borhes obeležio je hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove, ali nikada nije osvojio Nobelovu nagradu za književnost. Zato jeste njegov imaginarni zemljak – Danijel Mantovani, argentinski pisac koji već tri decenije živi u za njegovo stvaralaštvo neinspirativnoj Evropi, u kojoj je primio Nobela za romane inspirisane ljudima, predelima i situacijama iz rodnog gradića Salasa i doževeo planetarnu slavu i poštovanje.

No, lako je biti prorok u velikom gradu. Čik pokušaj da to budeš u rodnom selu. I upravo tu negde se krije srž izvanredno napisane, duhovite, ironične i nadasve inteligentne filmske priče „Počasni građanin” scenarista i reditelja Marijana Kona i Gastona Diprata, čija se premijera u glavnom takmičarskom programu 73. Mostre završila gromkim i dugotrajnim aplauzom.

Ovo je do sada najbolji film u zvaničnoj konkurenciji. Vrsno režiran, izvanredno snimljen i glumljen, sa galerijom likova koji su sa lakoćom našli pisca svojih snova, sa životnim filozofskim, egzistencijalističkim temama i dilemama, sa puno humora koji izvire iz ozbiljnih i realnih životnih situacija. Pisac iz filma Danijel Mantovani (odlična uloga Oskara Martineza) prilično neoprezno će prihvatiti poziv gradonačelnika Salasa da posle decenija odsustva dođe u rodni grad, primi medalju počasnog građanina, održi nekoliko predavanja, ali će se trijumfalni povratak u mesto rođenja pretvoriti u susret sa prošlošću. U ne baš prijatni susret sa starim prijateljima, ljubavima, pejzažima svoje mladosti, i još neprijatniji susret sa izvorima svoje inspiracije.

Lako će se Mantovani podsetiti zašto je svojevremeno iz Salasa otišao. Prvobitna toplina njegovog dočeka pretvoriće se u suprotnost. U netrpeljivost, ljubomoru, nipodaštavanje njegovog uspeha i slave i tako sve do tačke sa koje nema povratka. Jer, pisac i njegovi izvori inspiracije imaju nekompatibilne poglede na svet. Njegov kosmopolitizam suočava se sa društvom koje odbija ideju bilo kakvog napredka. Talenat i uspeh njegovi sunarodnici će sa lakoćom da provuku kroz blato. Uspeh se ne oprašta. Zvuči li vam to poznato? Film kao da je sniman u Srbiji.

Međutim, ko na kraju pobeđuje u ovoj često neravnopravnoj „borbi”? U filmu to je pisac, naravno! On ne samo što će o svojoj poseti rodnom gradiću, koja se umalo nije završila kobno po njega, napisati novi bestseler, već će uz pomoć svojih tvoraca Kona i Diprata osvojiti tog nedostajućeg Nobela za književnost i tako bar na nešto manje od dva sata trajanja filma bar delimično zaceliti rane povređenog argentinskog ponosa...Odličan film.

Juče je viđen još jedan heroičan film sa rediteljskim potpisom planetarne zvezde Mela Gibsona kojem se mora priznati da to ume da radi. Film „Hacksaw Ridge”, epska je priča o jednoj od najkrvavijih borbi tokom Drugog svetskog rata, onoj u Okinavi, tokom koje je američki vojnik Dezmond Dos spasio čak 75 svojih saboraca bez i jednog jedinog ispaljenog metka.

Dos, inače istinita, istorijska ličnost, bio je jedini američki vojnik koji na frontovima tokom Drugog svetskog rata nije nosio oružje, jer je smatrao da ubijanje nema opravdanja iako je rat u kojem je učestvovao opravdan. Nekada sasvim obični američki mladić, doživeo je progone zbog svojih ubeđenja od kojih se nikada nije odrekao, ali je za svoje herojstvo ipak bio nagrađen Ordenom časti koji mu je dodelio američki Kongres.

Gibson svog junaka smatra jednim od najvećih ratnih heroja svih vremena, ali mu kroz film ne nadodaju odlike filmskih „superheroja”. Film je u tom smislu prilično realističan, uzbudljiv i opominjući. Impresivno filmsko delo u kojem je Gibson čvrst oslonac našao i u glumcu Endru Garfildu koji je vrlo dobro dočarao suštinu lika Dezmonda Dosa. Još jedan od filmova za koje neće biti čudo ako se nađe na listi nominovanih za nove Oskare. Film je za prikazivanje u Srbiji kupila hrvatska kompanija „Blic”, te će se on naći pred gledaocima možda čak i na otvaranju 45. beogradskog Festa.

Publiku u Srbiji bi mogao da obraduje i duhoviti belgijski film „Belgijski kralj” Pitera Brosensa i Džesike Vudvort iz paralelnog takmičarskog programa „Horizonti”, u kojem jednu od uloga tumači i naš glumac Goran Radaković koji je ovim povodom juče stigao na Lido. Reč je o okretnoj i lucidnoj filmskoj priči u kojoj se reflektuje stvarnost današnje Evrope. A sve to o nepriznatom i usamljenom valonskom kralju Nikolasu III od Belgije koji se upušta u državničku posetu Istambulu koju po narudžbini snima britanski dokumentarista Dankan Lojd, stvarajući namenski film za poboljšanje okrnjenog monarhovog imidža. Kralj naravno ima kraljevske probleme.

Usred istambulske posete dobija vest da je Valonija proglasila nezavisnost od Belgije, ali umesto da spasi monarhiju od propasti Nikolas će upasti u niz komplikovanih situacija koje podrazumevaju i njegovu živopisnu odiseju kroz zemlje Balkana. Sve to uz puno simpatične komedije koja je od srca nasmejala italijansku publiku što je itekako dobro razumela i metaforu na krizu evropskog identiteta...

U glavnom takmičarskom programu viđen je i impresivni italijansko-švajcarski dugometražni dokumentarni film „Spira mirabilis” Martine Parenti i Masima D' Anofija, kontemplativno filmsko delo u kojem autori dodiruju srce u srcu stvari i ljudskog postojanja. Ali, neka priča o ovom filmu ostane za neku od sledećih venecijanskih festivalskih razglednica.