Благе казне за крађу стабала

Нема српског сељака који би посекао храст китњак, наводно пребивалиште моћних духова. Историја говори, међутим, да све остале врсте дрвећа, које нису под заштитом необјашњивих сила, нису одбраниле ни палице краљевих жандара. Осим друмова, и шуме су се „пожелеле Турака”, јер су после њиховог повлачења ка југу Балкана Срби немилице почели да обарају стабла, обарајући тако и проценат пошумљености земље са, данас невероватних, 75 одсто на свега нешто више од 17 одсто. Као да смо дрво умели да употребимо само за хајдучки заклон.

У то време, ратари су крчили шуме да би добили више обрадивог тла. Будући да су се после сваке кризе људи присећали да су им дедови оставили неки шумарак који се може претворити у добродошлу парицу или да је у близини нечија туђа дедовина коју могу крадом „обрстити” и продати, право је чудо да је Србија до 1979. године достигла 26 одсто пошумљености, што је и даље било за пет одсто мање од европског просека. У Војводини је проценат једва већи од седам одсто, у неким окрузима тек мало више од један одсто. При том је и квалитет 65 одсто српских стабала лош, јер су изникла из корена претходног стабла, уместо да бујају из семена, било оног које разносе ветар и птице, било оног које би требало да у земљу закопају шумари.

Према најновијим подацима, степен пошумљености, мада подаци за Косово и Метохију нису доступни, повећан је и износи 29 одсто. Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде отворило је одавно потребне центре за сакупљање семена и расаднике, али финансије још није успело да обезбеди.

– Потребно нам је десет пута више новца од 600 милиона динара колико сада имамо. Највећи део буџета сами набављамо од надокнада за коришћење шума, само мањи део доставља Република. Осамдесетих година прошлог века, средства смо добијали од свих правних и привредних субјеката и тада смо годишње могли да пошумимо око 20.000 хектара, управо колико би и данас било потребно – каже Александар Васиљевић, директор Управе за шуме у Министарству.

Да шумари могу да засаде више нових стабала, крађа стабала би била подношљив проблем. Збир нелегалне и дозвољене сече не достиже половину годишњег прираста шума, док стручњаци објашњавају да не би било критично да се посече и читавих 70 одсто. Невоља је што, осим организованих група дрвокрадица, и приватни власници секу своје шуме без стручног плана и неопходне дозволе, али су судије благе према њима, правдајући то правом да располажу личном својином, нарочито у тешким временима за преживљавање.

Спорост осталих грана власти омета Министарство и у преради дрвне масе у енергију. Послате су пријаве међународним организацијама за средства која би била употребљена за подизање таквих постројења, али чак и с тим новцем примена биомасе остала би ограничена зато што потребне технологије нема ни међу шумарима ни међу пољопривредницима.

– Бацамо енергију у ветар. Ратари сада могу да користе дрво само за огрев или да га оставе у шуми. Енергетски ресор би морао да дефинише оквир за употребу обновљивих извора енергије, пре свега систем субвенција, какав постоји свуда у Европи. Без тога ми сами не можемо много да урадимо – објашњава Васиљевић.

Недостатак машина којима би се прерађивали отпаци дрвећа, каже Васиљевић, разлог је што шумари не прикупљају већу количину суварака. Овакав одговор није довољан Саши Драгину, министру за заштиту животне средине, који верује да би пожари, који су летос спржили скоро осам пута већу површину од оне коју годишње засадимо, били много мањи да су опале гране уклоњене.

На пропусте у одржавању шума незванично се жале и еколошке организације, које тврде да шумари често саде тополе у зонама специјалне заштите природе, где је та врста забрањена. Васиљевић позива екологе да сваки прекршај пријаве званично.

– Захтеви еколога понекад су контрадикторни. Они траже да не користимо пластику, али не дозвољавају да сечемо шуме. Сировину треба обезбедити и плантаже топола чувају вреднија стабла – рекао је Васиљевић.

Оно у чему Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде не може да помогне јесу градске површине. За њих је задужено Министарство за заштиту животне средине, које ће до краја године засадити милион стабала у дрворедима поред друмова, на напуштеним коповима, јаловиштима и дивљим депонијама. Број звучи импозантно, али шумари годишње саде и по шест милиона стабала, што опет није довољно да повећа садашњи проценат пошумљености Србије.