Дечак осмехом шапуће хармоници

Хармоника је дванаестогодишњем Александру Пејовићу верни сапутник на музичким стазама које полако крчи. Неке путеве овај ђак Музичке школе „Владимир Ђорђевић” у класи професора Александра Поповића већ је утабао. Потврђују то престижне награде које је освојио у земљи и иностранству. Главни алати су му таленат, бритак ум, марљивост, упорност и бескрајна радозналост. Овом низу може се додати и жар у очима, па чак и „мекани” осмех којим „шапуће” инструменту на грудима. Са хармоником другује од раног детињства. Дража му је била од играчака, па је „упијао” како његов старији брат Ђорђе свира. Када ју је први пут ставио у крило није могао петим прстом ни да дотакне дирку. У шали мајка Милица каже да је он сам себе уписао у музичку школу. Склоност ка музици показао је и млађи његов брат.

Тројица дечака, које после очеве смрти издржава мајка са скромним примањима, уче хармонику код професора Поповића, иначе и гостујућег професора на Вијена музик институту у Бечу. Према мишљењу овог педагога, пред Александром је блистава музичка будућност. Једини је ђак са одсека хармоника из свих београдских музичких школа, који је у последњих десет година први у Србији. На Републичком такмичењу музичких и балетских школа, као најмлађи у категорији, пре две године, попео се на победнички трон. Тиме је и његова школа у Јагићевој улици добила хармоникашког лауреата први пут за 66 година постојања. Александар на најлепши начин представља своју школу и домовину, у којој се хармоника третира као национални инструмент, али за који, апсурдно, не постоји катедра на Музичкој академији у Београду. Тренутно су у пуном јеку припреме овог младог уметника за такмичење 21. септембра у Кастелфидарду крај Анконе у Италији и за новембарско такмичење у Прагу.

Овај седмак у осмолетки, и четвртак у музичкој школи има радни елан, „узде” професора су чврсто затегнуте, браћа и мама га бодре, ту су и пријатељи, кадар је да победи јаку конкуренцију на италијанској сцени, само му фали мало новца да крене на пут. Време одмиче, а хиљаду евра потребних за путовање и смештај никако да се скупе.

Професор не губи наду за најбољег ђака – хармоникаша којег Србија има. Поповић се лавовски бори – до сада је на адресе надлежних институција послао писма са богатом биографијом свог ученика. Верује да ће се одазвати и људи који знају да су  талентована и вредна деца наши најбољи амбасадори.

– Због ових припрема сам се одрекао игре са вршњацима. Распуст је пролетео, али не жалим због тога. Намеравам да музика буде мој животни позив – признаје Александар који сваки атом најбоље енергије улаже у учење. А енергија и снага важне су му колико и вештина јер је хармоника тешка око 12 килограма.

– Донедавно је свирао на хармоници зрелој за пензију. Распадала су јој се дугмад па сам стрепела да ће се од притиска прстију расути по сцени. Било је то на такмичењу у Сарајеву – присећа се мама Милица.

– Док ми је пред очима трептала слика дирки које „лете”, Александар је освојио награду. Пришла ми је професорка сарајевске музичке академије и признала да никада није чула да једно дете тако савршено свира Дебренка. Саветовала ми је да му до следећег наступа обавезно купим хармонику – додаје Милица, срећна што је то и успела.

Александар коначно има професионални уместо школског инструмента, свира класичну, барокну, ренесансну и другу музику.