Добар дефицит у лошем буџету

Нико као ми. Прво смо смањили буџетски дефицит са 6,6 из 2014. године на 3,7 одсто БДП-а у 2015. Позитиван тренд се наставља и влада процењује да ћемо ову буџетску годину завршити с резултатом бољим за сто милијарди динара од планираног дефицита. ММФ, такође, оцењује да су резултати изнад очекивања, наравно, уз обавезну констатацију да треба још смањити трошкове, а да ће о повећању плата и пензија разговарати после следеће ревизије. Чак и Фискални савет изражава задовољство фискалним кретањима, очекујући коначни дефицит од свега два одсто што је довољно да се заустави раст учешћа јавног дуга у БДП-у и избегне криза јавног друга.

Како то успевамо? Прво ефикаснијом наплатом ПДВ-а и акциза из сиве економије, па порастом пореза и доприноса из плата новозапослених, већом наплатом непореских прихода (добит неких јавних предузећа и други ванредни приходи). На страни расхода – смањењем плата у јавном сектору и пензија, безмало једином мером смањења буџетских расхода. Мањем дефициту допринело је и одлагање исплате отпремнина онима чије је планирано отпуштање одложено, а делом и „уштедама” на још званично непризнатим расходима (преузимање разних гарантованих и негарантованих дугова губиташа).

Супротно свим похвалама и владе и ММФ-а и Фискалног савета, ови резултати, ипак, више упозоравају него што охрабрују.

Добро је што расте ефикасност наплате скривених пореза, али то не може вечито. Такође је добро до расту приходи од пореза и доприноса на плате новозапослених, али је лоше што из тог запослења не резултира раст БДП-а. Раст БДП-а од 0,7 у 2015. години и 2,5 одсто, колико се очекује у 2016, драстично одступа од смањења незапослености са 25 на чак 16 одсто, како тврди влада и показује званична статистика. Смањење плата у јавном сектору и пензија само је грубљи наставак вишегодишњег уклапања друштвеног и личног стандарда у опадајући БДП (сад је мањи за 30 одсто него пре четврт века).

Уместо контрапродуктивног смањења, кориснија би била прерасподела буџетских расхода у корист расхода који повратно подижу тражњу за добрима и услугама. Рецимо, смањењем јавног дуга у доларима, тј. заменом неповољнијих задужења повољнијим, успорио би се раст јавног дуга који је догурао до 75 одсто БДП-а и годишње камате по јавном дугу које сада износе 1,2 милијарде евра односно 3,5 одсто БДП-а. Сређивање јавних предузећа и ефикасније решавање проблема предузећа у „реструктурирању” такође је могло смањити буџетске расходе по том основу.

Уштеде по наведеним основама, могуће далеко веће од уштеда на платама и пензијама, да су остварене и усмерене у јавне инвестиције или, рецимо, образовање, биле би ветар у леђа привреди и друштву у целини и много корисније за јавне финансије од смањења дефицита.

Имамо, дакле, добар дефицит у лошем буџету, па не стоји ни тврдња да смо избегли банкротство јер нисмо ни били пред банкротством, нити нас ови резултати трајно удаљавају од банкротства, имајући у виду стање јавног дуга, потенцијалне узроке његовог даљег раста и мимо контроле власти, и непримерено високе годишње буџетске трошкове по том основу.

Дугорочно гледано, трајно оздрављење јавних финансија је логичан след опоравка привреде и високих стопа раста БДП-а, а ту смо пред низом ограничења.

Суочени смо с озбиљним поремећајем привредне структуре не само на штету индустријске производње већ и пољопривредне, што се са више државничког умећа могло спречити.

Мањак инвестиција од најмање две милијарде евра на годишњем нивоу, покушава се, без виднијег успеха, надоместити директним страним инвестицијама уз високе подстицаје буџетским средствима, а без претходног искоришћења постојећих капацитета ангажовањем сопствених људских, природних и фискалних ресурса, што је супротно искуствима економски успешних земаља.

Нема сумње, претешки проблеми за постојећи реформски капацитет. Стога се чини да би приоритет актуелне власти требало бити стварање државне управе и институција власних и кадрих за суштинске реформе друштва и економије, да би оно што се данас обећава постало и оствариво.

Економиста