Како спасти медије

Коме припадају новине? Онима који их поседују, онима који се у њима оглашавају, онима који бране своје интересе или онима који их читају?

Коме новинари треба да полажу рачуне – власницима  медија или онима за које пишу?

У дигиталној ери, у којој се информације размењују неслућеном брзином, проблем није разноликост медија, већ квалитет информација које производе.

Квалитет информација има директан утицај на демократију, показује у својим радовима млада звезда међу француским економистима, Жилија Каже, која је већ стекла завидну светску репутацију (и то не као жена Томе Пикетија, писца бестселера Капитал у 21. веку).

Професор економије на престижном париском Институту за политичке науке (Сијанс по), ова тридесетдвогодишњакиња предаје о будућности медија студентима који долазе из свих крајева света. Члан је националне економске комисије при француском министарству економије и финансија која броји четрнаест чланова и управног одбора новинске агенције Франс прес. 

Занимање за економију медија развила је још као докторанд на Харварду, где је одбранила свој рад, да би потом то учинила и пред комисијом у Паризу, у којој је седео будући нобеловац Жан Тирол.

У књизи Спасавање медија: капитализам, партиципативно финансирање и демократија која је преведена на десет језика (на српском у издању Академске књиге, преводилац Душан Јанић) развија идеју о новом, хибридном моделу медија као „непрофитних информативних друштава”.

Овај модел подразумева да највећи акционари поделе моћ одлучивања са читаоцима и запосленима. На тај начин би се учврстило поверење читалаца и оснажила независност редакција у односу на власнике и оглашиваче. То је заправо идеја о бољем,  праведнијем свету. Наивно? Тако не мисле новинари које Жилија Каже среће на својим турнејама по свету. На овај интервју одговорила је из Јапана.

Ана Оташевић

УРБАНИ АКТИВИЗАМ

Колективно склапање дворишта од снова

Када од конкретног друштвеног проблема поглед склањају корумпирани државни апарат, невладин сектор и корпорације, ствара се вакуум у којем уметници могу да интервенишу

Активизам, омладинске иницијативе и невладин сектор имали би већу подршку у Србији уколико би давали резултате који иду даље од подизања свести, организовања трибина и штампања памфлета.

Уметници које ова тема занима не окрећу поглед од сиромаштва и политике, они су пре свега чланови друштва, а конкретни проблеми су материјал за њихову интердисциплинарну праксу.

Живимо под окриљем сталне кризе капитализма и климатских промена, па питање солидарне сналажљивости постаје кључно.

Иако не нуде велику политичку реформацију, ретки уметници са креативним, емотивним, организационим способностима и љубави према свом граду су освежење наспрам „бла-бла-бла” професионалних активиста и политичара који ће нас или уништити или ће бити замењени новим политичким моделима.

Игор Симић

ПОРТРЕТИ СРПСКИХ ПЕСНИКА

Слике и њихови негативи: Маша Сеничић

Песникиња свесно стаје на мали, климави камен аутоироније, који је одједном постао камен темељац

Поред песничких прилога у периодици, Маша Сеничић (1990) аутор je и једне збирке песама, али не било какве.

Реч је о збирци Океан, којом је млада песникиња (најмлађа међу овим „млађим”, то јест оним „испод 40”) учествовала на конкурсу за прву песничку књигу у оквиру манифестације Дисово пролеће за 2015. годину, када је, без икакве дилеме жирија, глатко однела награду „Млади Дис”.

Награде су подстицајне, понекад и оптерећујуће, али није реч о томе, већ о потенцијалу који нечије дело носи. Када је он довољно упечатљив, лако је поверовати да ће и убудуће бити продуктиван.

Драгана Столић

ПОП-ЋОШЕ

Cat Power: инди рок икона у Београду

Да ли вам је пало на памет да људи који гледају кроз прозор заправо не гледају напоље, већ у себе?

Људи који воле да гледају кроз прозор не важе за најпопуларније особе у друштву.

Неко их доживљава као воајере, перверзњаке, други мисле да кибицују празан стан за пљачку, трећи их сажаљевају јер су усамљени, четврти им се мрште јер не гледају своја посла, а пети их не подносе зато што и они раде то исто.

Међутим, да ли вам је некад пало на памет да неки од њих гледају комшију како шлајфује на паркингу, а у ствари виде свог оца на болничком кревету?

Други гледају децу док играју школице, а виде себе у задимљеном клубу како јој без муцања саопштавају колико им се свиђа.

Трећима је поглед одлутао на комшиницу која простире веш, а испред очију им је коначни обрачун са шефом ког је поставила владајућа странка.

Четврти изгледају као да броје она три голуба на грани осми пут заредом, док смишљају чиме да римују „љубав” у песми којој ће јој поклонити.

Владимир Скочајић