Kako spasti medije

Kome pripadaju novine? Onima koji ih poseduju, onima koji se u njima oglašavaju, onima koji brane svoje interese ili onima koji ih čitaju?

Kome novinari treba da polažu račune – vlasnicima  medija ili onima za koje pišu?

U digitalnoj eri, u kojoj se informacije razmenjuju neslućenom brzinom, problem nije raznolikost medija, već kvalitet informacija koje proizvode.

Kvalitet informacija ima direktan uticaj na demokratiju, pokazuje u svojim radovima mlada zvezda među francuskim ekonomistima, Žilija Kaže, koja je već stekla zavidnu svetsku reputaciju (i to ne kao žena Tome Piketija, pisca bestselera Kapital u 21. veku).

Profesor ekonomije na prestižnom pariskom Institutu za političke nauke (Sijans po), ova tridesetdvogodišnjakinja predaje o budućnosti medija studentima koji dolaze iz svih krajeva sveta. Član je nacionalne ekonomske komisije pri francuskom ministarstvu ekonomije i finansija koja broji četrnaest članova i upravnog odbora novinske agencije Frans pres. 

Zanimanje za ekonomiju medija razvila je još kao doktorand na Harvardu, gde je odbranila svoj rad, da bi potom to učinila i pred komisijom u Parizu, u kojoj je sedeo budući nobelovac Žan Tirol.

U knjizi Spasavanje medija: kapitalizam, participativno finansiranje i demokratija koja je prevedena na deset jezika (na srpskom u izdanju Akademske knjige, prevodilac Dušan Janić) razvija ideju o novom, hibridnom modelu medija kao „neprofitnih informativnih društava”.

Ovaj model podrazumeva da najveći akcionari podele moć odlučivanja sa čitaocima i zaposlenima. Na taj način bi se učvrstilo poverenje čitalaca i osnažila nezavisnost redakcija u odnosu na vlasnike i oglašivače. To je zapravo ideja o boljem,  pravednijem svetu. Naivno? Tako ne misle novinari koje Žilija Kaže sreće na svojim turnejama po svetu. Na ovaj intervju odgovorila je iz Japana.

Ana Otašević

URBANI AKTIVIZAM

Kolektivno sklapanje dvorišta od snova

Kada od konkretnog društvenog problema pogled sklanjaju korumpirani državni aparat, nevladin sektor i korporacije, stvara se vakuum u kojem umetnici mogu da intervenišu

Aktivizam, omladinske inicijative i nevladin sektor imali bi veću podršku u Srbiji ukoliko bi davali rezultate koji idu dalje od podizanja svesti, organizovanja tribina i štampanja pamfleta.

Umetnici koje ova tema zanima ne okreću pogled od siromaštva i politike, oni su pre svega članovi društva, a konkretni problemi su materijal za njihovu interdisciplinarnu praksu.

Živimo pod okriljem stalne krize kapitalizma i klimatskih promena, pa pitanje solidarne snalažljivosti postaje ključno.

Iako ne nude veliku političku reformaciju, retki umetnici sa kreativnim, emotivnim, organizacionim sposobnostima i ljubavi prema svom gradu su osveženje naspram „bla-bla-bla” profesionalnih aktivista i političara koji će nas ili uništiti ili će biti zamenjeni novim političkim modelima.

Igor Simić

PORTRETI SRPSKIH PESNIKA

Slike i njihovi negativi: Maša Seničić

Pesnikinja svesno staje na mali, klimavi kamen autoironije, koji je odjednom postao kamen temeljac

Pored pesničkih priloga u periodici, Maša Seničić (1990) autor je i jedne zbirke pesama, ali ne bilo kakve.

Reč je o zbirci Okean, kojom je mlada pesnikinja (najmlađa među ovim „mlađim”, to jest onim „ispod 40”) učestvovala na konkursu za prvu pesničku knjigu u okviru manifestacije Disovo proleće za 2015. godinu, kada je, bez ikakve dileme žirija, glatko odnela nagradu „Mladi Dis”.

Nagrade su podsticajne, ponekad i opterećujuće, ali nije reč o tome, već o potencijalu koji nečije delo nosi. Kada je on dovoljno upečatljiv, lako je poverovati da će i ubuduće biti produktivan.

Dragana Stolić

POP-ĆOŠE

Cat Power: indi rok ikona u Beogradu

Da li vam je palo na pamet da ljudi koji gledaju kroz prozor zapravo ne gledaju napolje, već u sebe?

Ljudi koji vole da gledaju kroz prozor ne važe za najpopularnije osobe u društvu.

Neko ih doživljava kao voajere, perverznjake, drugi misle da kibicuju prazan stan za pljačku, treći ih sažaljevaju jer su usamljeni, četvrti im se mršte jer ne gledaju svoja posla, a peti ih ne podnose zato što i oni rade to isto.

Međutim, da li vam je nekad palo na pamet da neki od njih gledaju komšiju kako šlajfuje na parkingu, a u stvari vide svog oca na bolničkom krevetu?

Drugi gledaju decu dok igraju školice, a vide sebe u zadimljenom klubu kako joj bez mucanja saopštavaju koliko im se sviđa.

Trećima je pogled odlutao na komšinicu koja prostire veš, a ispred očiju im je konačni obračun sa šefom kog je postavila vladajuća stranka.

Četvrti izgledaju kao da broje ona tri goluba na grani osmi put zaredom, dok smišljaju čime da rimuju „ljubav” u pesmi kojoj će joj pokloniti.

Vladimir Skočajić