ГУСКЕ У МАГЛИ

Овде смо умногоме огуглали на „историјске тренутке” и „судбоносна раскршћа”, али није ни фраза ни патетика рећи да су после темељног размимоилажења и пада владе мајски избори управо то. Стратешко одређивање будућности.

Једни од нас траже да будемо довољно мудри и одговорни према сопственом сутра па да потврдимо опредељење ка Европској унији без обзира на то што су неке њене чланице признале Косово. Други под фирмом „у ЕУ само са Косовом” позивају на стављање рампе како се на путу за Брисел не бисмо гегали „као гуске кроз маглу”.

У праву је Ружица Ђинђић када каже да не би било никаквих дилема око европске оријентације Србије да је Зоран жив. Стварност, нажалост, није таква. Намножиле су се „гуске у магли” протеклих година. Попустило је реформско продрмавање земље која се ломи где ће, с ким ће и како ће сутра.

Заморно дуго се после убиства премијера „крећемо у месту” захваљујући политичарима којима је најважније учешће у власти. Притисци, уцене, политичка трговина. Отупели су бавећи се сопственим опстанком. Посветили су се градњи личних ауторитета, понеки и банкарских конта, па су њихови међусобни омрази постали важнији од партијских програма.

Пратим, као и други, предизборну комбинаторику. Знам да политика није дисциплина која би се дичила превеликом моралношћу, али све некако верујем да ће минимум етике спречити репризу коалиције која нас је довде довела. Све друго је боље. Увек сам веровао да је аутентична опозиција ваљанија од фарсичне коалиције.

Пошто се приближава тренутак истине, треба савладати личне пизме. Време је за окупљање проевропских реформских снага, а не за месију који сматра да само он Србе може да одведе до њихове „Обећане земље”. Свако ко покуша да буде демократски патријарх наудиће својој странци, а себи највише.

Прочитао сам у међувремену писмо које су заједнички написали Бернар Кушнер и Карл Билт. Свесни дилеме и „шока”, шефови дипломатија две државе које су признале Косово поручују да је „нашим српским пријатељима данас вероватно тешко да замисле да ће ускоро бити европски грађани. По нашем мишљењу, извесно је да ће Србија ускоро бити чланица ЕУ, јер нема друге алтернативе”.

ЕУ се, као и Американци, нада да ће победити проевропске снаге, јер та опција доноси стабилност, више слободе и просперитета. „Мислим, искрено, да за Србију не постоји било која друга могућност сем ЕУ. Где другде може да иде?”, пита шеф дипломатије председавајуће Словеније Димитриј Рупел.

Има нажалост и других путева. Србија може да настави да тапка у месту док Брисел од ње очекује да тевтонском дисциплином испуњава и оне захтеве које Београд једноставно сада није у стању да испуни. Тако се расплињава еврооптимизам.

Може још једним путем. Да се, како то неки све гласније траже, пркосно окрене истоку и одрекне Европе која нас је, сматрају, издала и продала прихватајући косовску независност. Или да утоне у самоизолацију из времена Милошевићеве аутократије.

Шта на све то кажу Европљани који су помало изненађени, јер нису веровали да ће се у Београду појавити тако снажан фронт отпора који Косово умешно користи да заустави евроатлантске интеграције и спречи да Србија што пре постане савремена, истински демократска, стабилна, просперитетна, секуларна држава отргнута из канџи подземних лобија, тајних служби, национализма, нетолеранције, проблематичних тајкуна и њихових монопола, корупције, криминала, агресивног клерикализма.

Имао сам последњих дана неколико контаката на основу којих долазим до поприлично суморног закључка. Не наслућујем могућност конкретне подршке. Није то зато што су дипломате држава које су признале Косово скрембловане па амбасадори немају коме да причају. Британац ми каже да они не желе да се „мешају” и да је на Србима да одлуче.

Бриселу није лако. Косово је већ поделило ЕУ. При том не знају шта је паметније: да у предизборним недељама коначно покушају да пруже валидне доказе своје добре воље ризикујући контрапродуктивне и иритирајуће потезе, попут Соланиних изјава уочи последњих избора или оне циничне поруке о ангажману мисије ЕУ на Косову пропраћене истовременим обећањем око виза. Или да скрштених руку чекају мајски резултат.

„Свакако морамо да пружимо нешто, а то је у овом тренутку споразум о визним олакшицама. То је нешто сасвим конкретно. То није поклон, већ наша обавеза”, каже ми италијански подсекретар за иностране послове Фамијано Кручанели. Сувише мало, сувише касно, узвраћам. Шта је са споразумом о асоцијацији и придруживању?

Италијан ме уверава да је 98 одсто Европске уније за што бржу интеграцију Србије и да се не ради о компензацији за Косово. „ЕУ не треба инструментализовати пред изборе од стратешке важности. Није тачно да Европа неће Србију”. Онда подсећа на гломазну бирократску машинерију Брисела која ради на принципу консензуса. Тренутно га нема, због тврдог условљавања Холандије (делом и Белгије) да Београд мора прво да испуни своје хашке обавезе.

Повољне вести је значи тешко очекивати. Добра вест је да би европска већина желела да није тако. Све ме подсећа на ову досадашњу владу, тачније на ДС који је такође инсистирао на бројкама. Те никад већи број освојених гласова, те никад више министара у влади. А у пракси? Мањина је диктирала већини препуштајући јој да ужива у бројкама. Тако и ЕУ. Цифре су на нашој страни, али квалитативног пробоја нема. Оног који би Србе заиста охрабрио да здушније прихвате европски пут.

Да ли би, како се говорка, Американци могли да притисну Европљане да се конкретније ангажују? Као што су то радили око свог пројекта косовске независности. Тиме би се поравнао барем део начињене штете. Могли би, али сумњам.

Извесно је да ће овога пута на предизборне активности утицај имати и Руси. Они су обзнанили своје интересе у региону, а и те како су заинтересовани да се реализује споразум о гасу и НИС-у.

Оно што ме упоредо с тим брине је утисак да Београд уклизава у спор са Уједињеним нацијама. Заборавили смо изгледа оштар, једногласни укор Савета безбедности због београдских нереда, па улазимо у нове конфликте.

Пограничне постаје, царинске рампе, полицајци, сукоб са Унмиком око суда. Први воз на прузи Краљево–Звечан после девет година вероватно је транспортна олакшица, али је дипломатска запрека. УН упозоравају Београд да поштује Резолуцију 1244, документ на коме почива читава стратегија отпора косовској независности. Унмик захтева да Београд прекине да се меша у подручје северно од Ибра где општи бојкот појачава спекулације о де факто подели.

Повод је противљење Србије, уз снажну подршку Москве, трансферу ауторитета мисије УН на мисију Европске уније, Еулекс. Иако је тачно да, с обзиром на оштру подељеност Савета безбедности, примопредаја протиче без легалне сагласности или неке нове резолуције, конфликт са Унмиком био би лош.

Ако је то савет Русије, онда је то можда добро за Кремљ, али је за Београд погубно. Ко ће штитити косовске Србе? Шта ћемо ако замалтеришемо и последње канале комуникације? Зар то онда није директан пут у изолацију и напуштање Срба по енклавама?