У име патриотизма или издаја

Све пореците. Чак и када вам испред носа машу доказима, никада ништа не признајте.

Ако је судити по ономе чему је пре 35 година највећи двоструки агент Хладног рата, Ким Филби, подучавао обавештајце Штазија у Источном Берлину, ово је прва и најбитнија лекција које се мора држати сваки врхунски шпијун ако мисли да изађе жив из службе.

Снимак овог предавања у архиви обавештајне службе НДР-а пронашао је и пре неколико месеци ексклузивно емитовао Би-Би-Си, уздрмавши опет Острво старом причом о Британцима који су, радећи за КГБ, нанели огромну штету ондашњој обавештајној служби.

Енглези их држе за највеће издајнике у историји, а Руси их уздижу међу звезде. Реч је о легендарној „Кембриџ четворци”, кругу агената с Кембриџа којој је припадао и човек који је штазијевце учио суштини, како неко рече, другог најстаријег најнечаснијег занимања на свету.

Вођена по некима својеврсним патриотизмом а по другима прљавом издајом домовине, четворка је умећем у домену обмане успешно оперисала у време Хладног рата, посрамила Британију и старост дочекала пишући књиге.

Звучи филмски, али после Кима Филбија, Гаја Барџиса, Доналда Меклина и Ентонија Бланта све методе провере агената пале су у воду. Ни данас се отворено не прича о штети коју су нанели својој држави.

Што због стида, што из страха од последица, британски МИ-5 и МИ-6 пола века крили су документацију о њима, дебелу 400 страна. Улагали су огромне напоре да се не сазна о њиховим активностима, поготову од Америке којој су такође задали јаке ударце.

Рецимо, Доналд Меклин је заслужан за преношење америчких тајни о развоју нуклеарног оружја, плановима оснивања НАТО-а и формирању Маршаловог плана за неке европске земље.

О њима постоје филмови, а Би-Би-Си се пре десетак година потрудио да сними четвороепизодну серију „Шпијуни из Кембриџа”, по сценарију Питера Мофана, о студентима које младалачки идеализам гура у свет тајне службе.

Њихова прича тако је и почела. Младићима су у престројавању кумовале особе које су тридесетих година „оперисале” на факултету, убедивши их да је деловање у комунистичком циљу једина реакција на претње растућег фашизма у Европи.

Задојени марксистичко-комунистичким идејама и разочарани у немоћ запада пред Хитлером, постали су десна рука СССР-а. У себи су видели пацифисте, готово шпијуне романтичаре који посао раде из чистих убеђења.

Новац није био водећи мотив. Поготову не Филбију. Бар тако кажу аутори бројних књига који су године провели копајући по архивима и изучавали ову дружину. Тако пише и Филби у својим биографијама које аналитичари бацају у кош с осталим његовим измишљотинама.

Они се слажу с једним од руских вођа кембриџоваца, Јуријем Модином, када каже да ови људи, поготову Филби који већ 30 година лежи упокојен у хладу московског гробља, никоме, па ни себи нису открили право лице. „Верујем”, рекао је једном Модин, „да се Филби ругао свима.”

Једно је ипак истина – овај најуспешнији двоструки агент тога доба британску обавештајну службу бацио је на колена плешући као балерина између Британаца и Совјета – деценијама. На крају је нестао и појавио се у Москви где је у друштву четврте супруге живео 25 година.

Тамо су га гледали као у свевишњега. Награђен је медаљом части за служење КГБ-у. Сахрањен је уз почасти. Власти су штампале поштанску марку с његовим ликом, а на згради КГБ-а постављена је спомен-плоча.

Упамћен је као најбољи шпијун којег је Совјетски Савез имао на Западу или као највећи пропуст у историји британских обавештајаца. Како и не би. Па Филби је био на челу службе која је радила против Москве, а која је приде требало да препозна и издајнике.

Овај задивљујуће интелигентан, друштвен и шармантан човек и његова дружина манипулисали су водећим фигурама у западним службама, извлачили им најповерљивије информације и слали их право у КГБ.

Филби је пливао на површини све до 1961. године, а онда је клупко одмотао КГБ дезертер Анатолиј Голицин. Забележио је тада МИ-5 да је дезертер прво прстом уперио у Филбија и причао о другим члановима групе којима није знао имена. Голицин је тада тврдио и да је Харолд Вилсон, енглески премијер у два наврата – КГБ агент.

Гај Барџис и Доналд Меклин већ су били бегунци. Знало се да су скровиште нашли у Москви. Последњи је, коју годину после Филбија, разоткривен Ентони Блант. Овај племић и миљеник краљевске породице (био је лични кустос краљичине колекције уметнина) проговорио је у замену за имунитет од кривичног гоњења. Кажу да га нису сломили јер је признао само оно за шта су имали необориве доказе. Више од њега признала је тадашња премијерка Маргарет Тачер.

Наиме, новинар Ендрју Бојл оптужио је Бланта за шпијунажу. Дигла се толика прашина да је Тачерова у парламенту јавно признала да је Блант шпијун. Разоткривање „Кембриџ четворке” тако је завршено, а приче о њима отворене.