Чист и пуст храм

Приштина – Између две ниске, од ватре поцрнеле шипке провлачи се епископ рашко-призренски Теодосије, за њим, готово на коленима, монаси и свештеници. Катанац је оштећен и похабан, потамнела опека и чађав улаз – изнутра се осећа тежак мирис паљевине, људске мокраће и измета. Недеља је, празник Усековања главе Светог Јована Крститеља у Саборном храму Христа Спаса у Приштини. Пре три дана кроз његове прозоре куљао је густи дим и све што је могло да гори упаљено је, а донесене су аутомобилске гуме. На поду измет, смеће, крпе, тоалет папир.

„Ми чистимо поган из храма. Ово што сам затекао није ми се десило од 2004. године. Као да сам се вратио у мартовски погром 2004. Ова слика мојих свештеника и монаха с метлама и лопатама личи на ону слику кад су монахиње у манастиру Девич почеле да чисте згариште манастира, цркве, конака и свег осталог”, рекао је епископ Теодосије у храму.

Нема цркве у новијој европској историји која је на толико различитих начина нападана, скрнављена, понижавана и девастирана. Минирање, пљачка, најпогрднији називи на куполи, алпинисти који се пентрају по њој, обнажена певачица пева у њој и представља је као пакао; ОВК ветерани, универзитет, интелектуалци траже да се претвори у меморијални музеј Албанаца, а Хашим Тачи је ставља на одстрел речима да је то ужасно дело Слободана Милошевића. Онда се неки „сведок”, после седамнаест година, присетио да су Срби током бомбардовања овде закопавали лешеве Албанаца. Албанске власти су муњевито реаговале, па се још виде тргови копања грађевинских машина. Ништа није пронађено а „Политика” је, пре месец дана, писала да ће тај чин само подстаћи нове нападе. Тако је и било: пре три дана, у самом центру града, пролазници фотографишу како се око златног крста на лепој цркви архитекте Спасоја Крунића обавија дим и нико посебно не реагује, па ни полиција није регистровала инцидент.

Епархија рашко-призренска два пута је писмено тражила да се обезбеди стална полицијска заштита Храма Христа Спаса, ни на један захтев није стигао одговор. Чишћењу цркве јуче се придружио и Бранимир Стојановић, заменик премијера Косова.

„Као представник Срба у косовским институцијама, могу да кажем да је ова слика најбољи показатељ наше немоћи да урадимо оно што је елементарно наше право – да заштитимо своју имовину, светиње, своје људско право на исповедање вере. Нека и ова слика буде довољна порука да ово што ми данас радимо, да ауторитет и моћ коју ми имамо није ни изблиза довољна да би се заштитила људска права Срба на овом простору”, рекао је Стојановић. Он је обећао да ће тражити да се храм огради, да се обезбеди стална полицијска заштита, као и да да се на његове позиве поводом инцидента нико није јављао.

Историја „великосрпске и Милошевићеве цркве”, како је данас виде Албанци, уско је повезана управо с њима, јер је Хамди Вранићи, председник Извршног већа Скупштине града Приштине, још 1990. године потписао да се плац за градњу уступи Српској православној цркви. На црквеном земљишту подигнуте су Скупштина Косова и друге зграде, па те парцеле нису могле бити враћене Цркви. Хамдијев син Ерзен Вранићи данас је функционер Општине Приштина и Покрета „Самоопредељење”. Заједно с институцијама које представља активно се залаже за уклањање и нестанак храма.

С друге стране, без обзира на емоције, тешке слике и понижење, данашње чишћење храма и песма у славу Бога и Богородице, која се се овде чула – тек неколико пута од 1999. године, за епископа Теодосија значе почетак обнове храма и живота у њему.

„Ми ћемо увек овде долазити, на почетку нам је приоритет да добро очистимо храм и да, ако Бог да, овде врло брзо служимо. Имамо снаге, воље и љубави, па ће нас и Господ подржати, да се овај храм доврши”, поручио је владика Теодосије.

На крају дана храм остаје чист и пуст. Два војника Кфора испред Народне и универзитетске библиотеке „Иво Андрић” и италијански карабињери, с пристојне раздаљине, посматрају монахе, свештенике и новинаре како одлазе из саборне цркве Христа Спаса.