Име (ни)је једина сличност

Између некадашњих „Пашићевих“ радикала и садашње Српске радикалне странке не може се повући озбиљна паралела, али одређених сличности између њих ипак има, сматрају историчари.

Оне се, по једнима, огледају у популизму и инсистирању на социјалним темама, тежњи да се спољна политика води уз ослонац на Русију, али и настојању и „ондашњих“ и „садашњих“ радикала да се представе као заштитници националних интереса. Друга група историчара сматра да се овакве паралеле тешко могу правити због чињенице да су историјске околности данас другачије у односу на период од пре 100 или 70 година и јасних програмских разлика између њих.

Народна радикална странка, основана 1881, била је прва странка у Србији која је имала статут, страначке органе и организовано чланство. У почетку склони револуцији, идеолошко извориште тражили су у руском народњаштву 19. века. Група историчара сматра да то „народњаштво“ и поред другачијег начина деловања радикале никада није напуштало, што је, без обзира на касније злоупотребе њиховог имена у политичке сврхе, и главна сличност између некадашњих и данашњих радикала.

– Злоупотребу радикалског имена направила је и Шешељева странка, која је као екстремно десна имала мало везе са родоначелницом из 19. века. Ипак, СРС је почео све више да личи на свој узор, и то нарочито од времена када је Николић преузео странку. Напустила је екстремно десничарску реторику и преузела популистички дискурс ослоњен на егалитарну и колективистичку идеолошку матрицу која стоји у континуитету са народњаштвом 19. века. Та идеологија мењала је форме, у разним временима давани су јој разни нагласци, прелазила је са леве на десну страну политичког спектра, али је остала ауторитарна и антииндивидуалистичка – сматра историчарка Дубравка Стојановић, доцент са Филозофског факултета у Београду.

Има, међутим, и мишљења да је то „народњаштво“ приликом анализе радикалског деловања било пренаглашавано, или без разлога стављано у негативан контекст, тим пре што је НРС, после Тимочке буне променио начин деловања, организацију и социјалну основу, односно страначку елиту.

– Од Тимочке буне то, у организационом и идеолошком смислу, више није иста странка, а идеје француског радикализма, на основу којих је написан страначки програм, дефинитивно постају њен главни правац. У основи те идеје била је друштвена солидарност, борба за демократске вредности и модерну државу. Од „бунтовничке“ они постају системска партија, коју води нова елита. Ова странка је објединила Србију и приклонила српског сељака држави – сматра Гордана Кривокапић-Јовић, виши научни сарадник из Института за новију историју Србије.

У свом националном програму они су тежили да Србија уместо објекта постане субјект међународне политике и залагали се за уједињење српског народа и обједињавање Јужних Словена у једну државу, тако да је без ње, сматра Гордана Јовић, реализација југословенског пројекта била незамислива. У тој фази је, која је трајала све до диктатуре краља Александра, НРС имао мало сличности са садашњим радикалима.

(/slika2)– Неке негативне последице југословенског искуства терале су од тридесетих година радикале удесно, па они од националослободилачке постају националистичка странка. Сматрам да се тек у тој „трећој фази“ могу сусрести некадашњи са садашњим радикалима, будући да је десничарски национализам нешто што СРС данас, ипак, суштински одређује – сматра историчар Гордана Кривокапић-Јовић.

Има и историчара који сматрају да СРС није националистичка већ национална странка која се демократским средствима бори за интересе свог народа, праведнију транзицију и отклањање негативних последица глобализма. И противници и присталице признају им жилавост, добру организацију, способност прилагођавања и утицај на бирачко тело...

-----------------------------------------------------------

Велика политичка каријера

Никола Пашић (1845–1926) био је један од најзначајнијих српских политичара, реализатор пројекта југословенског уједињења, а по многима и утемељивач демократије у Србији. Овај грађевински инжењер изразите интелигенције био је 1881. један од оснивача Народне радикалне странке, а потом и њен вођа. Већ 1882. изабран је за председника Главног одбора, а после Тимочке буне склонио се у Бугарску и у одсуству био осуђен на смрт, али је касније помилован.

Председник српске владе први пут је постао 1889, потом је био српски посланик у Петрограду, а од доласка на престо краља Петра Првог (1903) па све до смрти био је у разним српским и југословенским владама, било као њихов председник, било као шеф дипломатије. У више наврата обављао је истовремено обе те функције, и то у најделикатнијим историјским околностима по наш народ и државу.

Веровало се да је наклоњен династији Карађорђевић, мада је умео да и према њима буде веома критичан, а противници су му замерали да је властољубив и склон финансијским махинацијама. После његове смрти утицај радикала почео је полако да слаби, а већина их тридесетих година прелази у ЈРЗ (Југословенску радикалну заједницу).