Признање песничком путопису

Бранковина – Значај награде коју имам част да примим видим пре свега у томе што она обнавља наше сећање на један некада леп и моћан, а у новије време прилично занемарен књижевни жанр, путопис, и у томе што нас у исто време подсећа на једну од најзанимљивијих књижевних личности нашег 19. века, на песника и путописца Љубомира П. Ненадовића.

Овим речима је у знаменитој Бранковини код Ваљева академик Љубомир Симовић започео своју беседу поводом награде „Љубомир П. Ненадовић” за најбољу књигу путописа на српском језику у 2016. години, за дело „До Оба и Хуангпуа”. Награду у виду повеље и новчаног износа, коју је пре две године установила ваљевска Матична библиотека „Љубомир Ненадовић”, у присуству представника Министарства културе, Града Ваљева и других гостију, лауреату је уручила директорка те установе Виолета Милошевић.

У обраћању присутнима Симовић је подсетио да се за ову беседу наметнула и једна можда бизарна лична прича, пошто му је пре више од тридесет година пријатељев брат у антикварници Југословенског драмског позоришта нашао, купио и поклонио четврту књигу целокупних дела Љубомира П. Ненадовића. Стицајем околности у тој књизи су се нашла и рукописанија која су, могуће је, имала везе са Симовићевим прецима, јер је академиков деда који се исто звао Љубомир Симовић оставио забелешке на страницама тог дела... Актуелног лауреата је, како је сам навео, много више од тих белешки занимао компликовани пут Ненадовићеве књиге од библиотеке Краљевске српске основне школе у Чајетини, преко скривања у кошари браће Симовић, кроз ко зна које суднице и судске архиве, до антикварнице и његове куће у којој је добила статус иконе...

– Смем ли да кажем да верујем да цео овај компликовани пут ове књиге није био случајан? – упитао је академик Симовић. И додао да је прва књига Љубе Ненадовића која му је дошла у руке била „Писма из Италије”, што се десило у доба када се као ђак бавио скупљањем мапа. Читање мапа допуњавао је читањем путописа. Симовић је цитирао чувеног Јована Скерлића који је оценио да би поједини одломци из Ненадовићевих путописа „могли са довољно части стајати и у већим и развијенијим књижевностима но што је српска”.

Награђено Симовићево дело „До Оба и Хуангпуа”, умногоме нетипична путописна књига, обухвата два путописа: „Руске цркве и реке” који је написан 1982. и „Кина: читање спаљених књига” из 2006. године.

– Као и сваки узоран текст те древне књижевне врсте, овај путопис није тек обичан извештај са путовања у ближе или даље земаљске пределе – оценио је проф. др Михајло Пантић, председник жирија за доделу награде. – Када се, управо као у књизи „До Оба и Хуангпуа”, сједине путник и песник, добијамо један експресивни путописни амалгам који је уједно и дневник, и есеј, и лирска проза, и критички коментар, и дијалог са светом књижевности, другим песницима и другим традицијама, па најзад и један типичан каталог, управо симовићевски природословар – додао је Пантић. Он је навео да српска књижевност и култура у великој мери граде свој континуитет на приносима песника који су били и путописци, међу којима су били Његош, Лаза Костић, Љубомир П. Ненадовић, Јован Дучић, Растко Петровић, Милош Црњански, Стеван Раичковић.