Шести међу шест милијарди

„Хеј, па ја сам шести скакач планете коју настањује шест милијарди људи”, записао је Драгутин Топић 8. марта 2008. у свом дневнику са 12. атлетског првенства света у дворани.

Двадесет година раније скоком од 2,06 метара започео је атлетску каријеру, пошто се вратио с једногодишњег школовања у Илиноису, САД, током којег је скакао увис, али под обручима кошаркашког терена. Кошарци се враћао и касније као члан суботичког Спартака, било као учесник такмичења у „закуцавању” на нашим „ол стар” викендима, било као прволигашки играч спреман и да својој Звезди да победнички кош.

Звездино дете, на чији је скакачки развој и све успехе пресудни значај имао једини тренер и велики пријатељ Михајло Шврака, добар део каријере провео је у табору „вечитог ривала”, Партизана, да би своје треће скакачко доба везао за новосадску Војводину од оног тренутка када је на њено чело дошао Стеван Зорић, дугогодишњи ривал са многих такмичења.

Скоком од 2,27 метара и шестим местом у Валенсији Топић се други пут вратио у светски врх. Први пут учинио је то 2003, када је после двогодишње забране такмичења због допинга опет на светском шампионату „под кровом” изборио четврто место. Његов пад на допинг контроли изазвао је многе контроверзе, јер је ниво забрањене супстанце био на нивоу „лабораторијске грешке” и јер је Топић знао да Немци једва чекају да га тестирају...

Сада се вратио пошто је годину и по дана провео на „канцеларијском послу” као спортски директор АСС, прешавши у међувремену границу од 35 година која елитне атлетичаре дели од ветерана. Насвом ЕУРОТОП-у скоком од 2,30 метара постао је светски ветерански рекордер, потврдивши и норму за пето узастопно учешће на олимпијским играма, а куриозитет је да и данас држи светски јуниорски рекорд (2,37 м).

Ту висину прескочио је пре 18 година у Пловдиву на Светском јуниорском првенству, освојио шампионску титулу и преотео светски рекорд легендарном Кубанцу Хавијеру Сотомајору.

Та 1990. у Топићевој каријери уписана је златним словима, јер је само три недеље pосле Пловдива тријумфовао на Сениорском првенству Европе у Сплиту, слављен на препуним трибинама Пољуда на којима су се уз заставе СФРЈ први пут вијориле и шаховнице.

Распад СФРЈ и све што се дешавало на овим просторима имало је значајан утицај и његову каријеру. У последњу деценију 20. века ушао је као најперспективнији светски скакач и – упркос многим медаљама није досегао све што су му стручњаци предвиђали. Истина, свој и национални рекорд 1993. подигао је на 2,28 метара (у дворани 2,35 из 1996), био је и првак Европе у дворани 1996, уз „бронзе” 1992. и 2000, био је „бронзани” и на Светском првенству у дворани 1997. али на олимпијским играма и светским шампионатима на отвореном најдаље је стигао у Атланти 1996. и Севиљи 1999. освојивши четврта места.

Санкције према нашем спорту, проблеми с визама, тешка материјална ситуација у нашем спорту, а поготово атлетици, недостатак услова за рад преко целе године у Београду и Србији узели су данак. Само тиме може се објаснити његов, не и усамљен, покушај да уз помоћ чланске карте ЈУЛ-а дође до бољих услова за бављење спортом. Касније је признао да је због тога само имао проблеме.

Данас доживљава нову такмичарску младост а за то, истакао је безброј пута, заслужна је вера коју је пронашао, уз помоћ духовника и пријатеља оца Илариона из Ђурђевих ступова и породице – супруге Биљане и кћеркице Ангелине.

Топић се атлетици вратио и као успешан тренер јер је његова супруга Биљана (девојачко Митровић) испунила олимпијску норму у троскоку и заузела 12. место на Светском првенству у Валенсији, а обоје своје најновије успехе везују за пријатељство и третмане др Јована Ђуровића „Вирена” успешног лондонског специјалисте спортске медицине.