Човек који је волео возове

Прича о егзекуторима против своје воље, тихим, невиним убицама – српским машиновођама што крстаре пругама док им се под возове бацају самоубице или искрсавају несавесни возачи, због тежине саме теме и моралне вертикале заслужује драмски, трагичарски филмски оквир.

Рецимо, сличан оном који је већ у два документарна филма на ову тему: „Тачка прекида” и „Тачка прекида 2: Физички феномен”, пре неколико година поставио редитељ Игор М. Тохољ.

Уколико се, међутим, следи она мисао Душана Ковачевића да је „смрт само једна од многих несрећа, има и много горих ствари у животу”, једну тако озбиљну тему могуће је сместити и у оквир филмске црне комедије.

Можда баш онако како је то, инспирисан управо Тохољевим филмовима и идејом покојног монтажера Марка Глушца, у дугометражном играном филму „Дневник машиновође” учинио сценариста и редитељ Милош Радовић.

У свом стилу – надреалистички горко-кисело-апсурдно-смешно. Шаљиво о смрти и о томе како је преживети, како се са њом свакодневно носити.

Као целина, Радовићев филм одише неком врстом поетско „маркесовске” атмосфере с којом је насликан микрокосмос железничког света, плени раскошном визуелношћу која филм „Дневник машиновође” знатно издваја од уобичајених српских филмских производа, те му је можда и зато недавно изгласана српска кандидатура за Оскара...

Сама прича прати већ остарелог машиновођу Илију (Лазар Ристовски) који је цео свој живот везао за железницу и возове. Он је један од тих „тихих убица”, готово рекордер у ненамерном прекраћивању људских живота, човек који је и без своје кривице крив – онако, пред самим собом, у својој свести и савести.

Његова животна прича укршта се са причом о дечаку Сими (Петар Кораћ) који напуштен од родитеља живи у оближњем сиротишту. Радовић те две приче, две судбине одбачених, постепено спаја у очинско-синовљевски однос неодвојив од железничких пруга, локомотива и тежачког живота људи који су, као чист вишак, занемарени од стране друштва. Невидљиви изван свог микрокосмоса...

Причајући нам о Илији и Сими и њиховој омаленој дружини, Милош Радовић се поиграва с апсурдним ситуацијама које заснива на супротностима и неспоразумима између изолованог света машиновођа, којима је гажење људи део свакодневице или је боље рећи, обавезни део железничарске каријере, и света свих нас осталих који о њима готово да никада и не размишљамо осим ако на прузи не изгубимо неког свог.

Такво Радовићево поигравање понекад успе понекад не, а слична ствар је и са хумором. Понекад „упали” понекад не...

Лазар Ристовски је као Илија убедљив. Глумачки је пружио све оно што се од њега и иначе очекује и због чега га публика воли. Уз то, на незахвалној и исцрпљујућој позицији продуцента одрадио је посао за сваку похвалу.

Радост гледаоцима пружају глумачки доприноси Мирјане Карановић, Јасне Ђуричић и Младена Нелевића, а дивљење омања али моћно одиграна улога директорке сиротишта коју је отелотворила Даница Ристовски, док је пријатно изненађење Петар Кораћ – натуршчик, студент социологије, чија је улога Симе за дуже памћење...

Задивљујућем свеукупном филмском амбијенту доприносе су дали и директор фотографије Душан Јоксимовић и сценограф Аљоша Спајић, а сасвим сигурно и Железнице Србије. Без њих свега овога тешко да би било... „Дневник машиновође” је на репертоару биоскопа у Србији.