Допинг из спорта отићи неће

Прегледањем појединачних резултата скоро завршене сезоне атлетских такмичења и многих спортских утакмица, човек се мора запитати да ли је природно и нормално да годинама гледамо једна те иста лица како доминирају и побеђују у појединим спортским дисциплинама, а поготову у онима у којима су потребни експлозивно ослобађање мишићне снаге и издржљивост.

Одговор није лако дати, иако је јасно да главну улогу у томе играју генетика, тј. од бога дар, затим новац за припреме и употреба хемијских појачивача физичке снаге, тј. допинга.

Ових дана у штампи се доста пише о илегално откривеним („хакованим”) и непровереним подацима Светске антидопинг агенције (WADA) из којих се види оно што сви знамо: многи врхунски спортисти допингују се средствима која су за болеснике лекови, а за спортисте допинг, нарoчито кад се користе у многоструко већим дозама него што се практикује у терапијске сврхе.

Међу тим подацима има и злонамерних бесмислица, попут оне o тенисеру Рафаелу Надалу, који се „допингује бетамезоном”, једним од ретких кортикостероида неприкладних за допинг (тај лек свакодневно прописујем против астме, артритиса, бола у леђима и честих повреда зглоба шаке и подлактице).

Светска антидопинг агенција и њен мото – „заштитити фундаментална права атлетичара на учествовање у спортским такмичењима без допинга, чиме се подстиче здравље, фер борба и једнакост атлетичара широм света” – потичу из доба аматеризма које је заувек нестало.

О хипокризији која из њега избија не треба много говорити. Јасно је да се у спортским такмичењима огледа неравноправност, јер се не дају свим спортистима једнаке могућности за живот и за тренинге.

Кад се мало боље погледају ствари, постаје јасно да спорт у својој бити није фер, пре свега због неједнаке физичке конституције и генетичког устројства такмичара.

Источноафрички дугопругаши који деценијама доминирају атлетским стазама поседују најмање једну генетичку предност: њихове ноге су тање од ногу Европљана и у просеку лакше за 400 грама, што, преведено на једноставнији језик, значи да се током трчања постиже енергетска уштеда од најмање осам одсто у односу на све остале, што је у професионалном спорту ненадокнадиво.

Данас је свима очигледно да планетарни шампиони, с изузецима, наравно, у скоро свим спортовима користе допинг. Никаква тајна није да су сви победници „Тур де Франса” макар по једанпут били ухваћени с недозвољеном хемикалијом у мокраћи или серуму, варајући конкуренте, али и публику. Публика, међутим, воли хероје и не интересује се за квалитет њихове мокраће. С друге стране, дозвољено је да спортиста изађе на стазу и да на њој, ако треба, и умре; важно је да није био допингован, а за све остало WADA није заинтересована.

Данас сви знамо да професионални спортисти, без изузетка, користе нутриционе додатке који нису забрањени. Још на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. петина тестираних атлетичара узимала је по пет различитих додатака и лекова, а било их је који су редовно узимали 26 додатака (о овоме више у „Clinical Journal of Sport Medicine”, свеска 13, стр 33).

Јавну сугестију о слободном допингу први су дали, још 2006, биоетичари Џулијан Севулеску, са Оксфорда у Енглеској, и Бенет Фоди, са Универзитета у Мелбурну.

Сваки сигуран лек требало би дозволити, мисле они, без обзира на то како утиче на резултате такмичења. Пред свако такмичење, без изузетака, одређивао би се лимит концентрације примењеног лека (допинга), као и концентрација еритроцита и свих других показатеља хемијски појачаног физичког учинка. Они истичу да би у спорту било боље без допинга, али здрав разум нам говори да је допинг ту и да више никад из спорта неће отићи.

Пре или касније, ова идеја ће бити прихваћена. Да ли је боље да се то догоди што пре? Уколико је одговор негативан, помиримо се с биолошком и финансијском неравноправношћу такмичара.

Професор универзитета