Жена у мушким улогама

Сан Себастијан – Америчка позоришна и филмска глумица Сигорни Вивер (Њујорк, 1949) први пут је боравила на фестивалу у Сан Себастијану још 1979. године са оригиналним филмом „Осми путник”, у време када фестивали нису били баш спремни да олако прихвате жанровске филмове за приказивање. Њен поновни, већ трећи по реду, долазак у овај фестивалски град, овогодишњу културну престоницу Европе, завршио се свечаном церемонијом доделе награде „Доностија” за свеукупну каријеру, у коју је стала и улога баке у бајковитом филму „Позиви монструма” шпанског редитеља Х. А. Бајоне.

Авети, чудовишта, ванземаљци део су ваше епске каријере?

У мојој каријери ја сам увек бежала од нечега, било од духова, било чудовишта. Моја судбина. Чудо да после „Осми путник” франшизе, „Истеривача духова” или „Аватар” серијала нисам развила код себе осећај за паранормално, иако сам у Њујорку окружена пријатељима који радо иду у шетњу од Централне станице до Метрополитен музеја тврдећи да је та путања пуна духова.

Чини се да ви неометано глумачки трајете можда баш зато што сте често у улогама које су примереније мушкарцима?

То је на известан начин тачно, али сви велики филмови имају и велике женске делове. Ту се отвара простор за глумице. Чињеница је да мушкарци данас имају више улога, али не мислим да то аутоматски значи да имају и боље улоге. Зато сам јуче изјавила да не завидим Раселу Кроу. Мени су некако увек биле намењене улоге такозваних јаких, храбрих жена, борбених и вештих попут мушкараца.

Вашу каријеру је обележила таква жена – официрка Рипли, жена која је у свемиру као код куће?

Рипли је од мене створила звезду. Сваки од наставака „Осмог путника” радио је други редитељ, а Рипли је настављала да буде жена која преживљава усред масе људи који све време паниче. Знам да су многи овај филмски лик доживели као храбру и снажну жену, али је Рипли заправо само практична особа, способна да мисли јасно и конструктивно.

Баш као што ви у приватном животу мислите?

А, не! Нисам толико ни конструктивна, ни практична, ни независна, ни јака као што се о мени најчешће мисли. Због такве погрешне слике о мени толико ми се мало нудило улога у љубавним филмовима или комедијама. Штета, јер ја сам мислила да сам створена за комедију, па и за романтичне љубавне приче.

Љубави, додуше, са мало романтике, било је у филму „Ледена олуја” Анга Лија у којем играте удату а неверну Џејми?

Да, али то је било давно. Џејми је била жена која је горела од фрустрација. Нешто попут Чеховљеве Маше, увек пред експлозијом осећања. Џејми није седела код куће оплакујући себе што није запослена или што више не воли мужа као што га је пре волела или што су јој деца несносне пубертетлије. Она је жена која покушава да контролише свој живот, иако јој он не пружа много. Та улога ми је много пријала и тај филм је одличан. Снимали смо „код куће”, у Њујорку, са њујоршким глумцима и док смо снимали са Ангом Лијем много смо разговарали о моралу седамдесетих година прошлог века у Америци. Тада сам била студент, моји родитељи су много ћутали. Цео тај период за мене је под сенком рата у Вијетнаму и афере „Вотергејт”, а никада га нисмо до краја социолошки истражили. Ни сада није касно да се то учини.

Можда ће то ускоро учинити Хилари Клинтон, можда чак и Доналд Трамп?

Мени се чини баш узбудљивим то што изгледа да ће САД коначно имати жену председника. Знам да је трка још увек неизвесна и да је Трамп Хилари на трагу, али бисмо остварили велики напредак када би жена била на челу наше државе. Имамо јаких и паметних жена у свим сферама живота, у оружаним снагама, у важним институцијама, те не видим зашто би било чудно или погрешно ако би нам жена била на челу САД. Мислим да је сада право време за жене.

Филмски редитељ Хуан Антонио Бајона, у чијем филму „Позиви монструма” сад играте храбру и способну баку, за вас каже да сте и перфекциониста?

Имала сам среће што сам увек радила са великим редитељима, а Бајона ме подсећа на Дејвида Финчера, само што је прави Шпанац испуњен страстима и невероватном искреношћу. Његов приступ самом филму је снажно инстинктиван, док је Финчеров приступ увек интелектуалан. Уживала сам радећи овај филм који је бајка и за децу и за одрасле. Филм о превазилажењу страхова.

Али и са Лијамом Нисоном као џиновским чудовиштем што израста из стабла и крошње дрвета?

Ха, да. Али, Лијам је само позајмио глас том џину и то је урадио тако добро да је овај лик у потпуности усидрио у реалност.

Радили сте са Питером Виром, Џејмсом Камероном, Вудијем Аленом, Поланским, који је од ових редитеља вама ипак најдражи?

Наравно да ћу рећи да су ми сви драги, што је тачно, али увек радо издвајам Питера Вира. За то постоји ваљан разлог. Вир је тај који ми је помогао да схватим шта значи хаос филма и како да му се као глумица прилагодим. Ја сам у филм дошла из позоришта у којем сам научила како да следим причу и њен континуитет. То је наравно важно и у филму, али се ту ради другачије. Снима се на прескок. Зато је визија о континуитету улоге и лика који играш изузетно важна. Вир који је борбени редитељ са јаком визијом помогао ми је да све то савладам и усвојим.

Дуго сте и у позоришту, са супругом Џимом Симпсоном сте и основали једно у Њујорку?

Да, јер позориште омогућава живот у радости стварања, сарадњи са стотинак младих људи који стварају сопствене продукције. Постављали смо на сцену и Хамлета, и краља Лира, и Ибзена, и Стринберга, и Чехова. Знам да делује да може бити најзабавнија ствар на свету ако си окружен људима који су опседнути Чеховом, баш као и ви. Међутим, многима то није било забавно да раде на великодушан, хуман начин. Мени јесте и на то сам поносна.

Биће још наставка „Осмог путника”?

Да, припрема се, али је почетак пројекта мало одложен.

Зашто?

Због презаузетости његових главних актера. Свима нам је стало да тај филм урадимо и надам се да ћемо у томе успети.

Стигао Оливер Стоун са „Сноуденом”

Сан Себастијан – Са великом помпом био је дочекан и испраћен амерички редитељ Оливер Стоун, чији је филм „Сноуден” у Сан Себастијану имао званичну европску премијеру, чиме је започета и његова европска турнеја.

 Сноуденову филмску причу о најтраженијем бегунцу на свету – Едварду Сноудену, као неку врсту романсиране биографије, већ од 29. септембра видеће и публика у Србији, јер је филм за приказивање откупио београдски дистрибутер „Тарамаунт филм”.