Žena u muškim ulogama

San Sebastijan – Američka pozorišna i filmska glumica Sigorni Viver (Njujork, 1949) prvi put je boravila na festivalu u San Sebastijanu još 1979. godine sa originalnim filmom „Osmi putnik”, u vreme kada festivali nisu bili baš spremni da olako prihvate žanrovske filmove za prikazivanje. Njen ponovni, već treći po redu, dolazak u ovaj festivalski grad, ovogodišnju kulturnu prestonicu Evrope, završio se svečanom ceremonijom dodele nagrade „Donostija” za sveukupnu karijeru, u koju je stala i uloga bake u bajkovitom filmu „Pozivi monstruma” španskog reditelja H. A. Bajone.

Aveti, čudovišta, vanzemaljci deo su vaše epske karijere?

U mojoj karijeri ja sam uvek bežala od nečega, bilo od duhova, bilo čudovišta. Moja sudbina. Čudo da posle „Osmi putnik” franšize, „Isterivača duhova” ili „Avatar” serijala nisam razvila kod sebe osećaj za paranormalno, iako sam u Njujorku okružena prijateljima koji rado idu u šetnju od Centralne stanice do Metropoliten muzeja tvrdeći da je ta putanja puna duhova.

Čini se da vi neometano glumački trajete možda baš zato što ste često u ulogama koje su primerenije muškarcima?

To je na izvestan način tačno, ali svi veliki filmovi imaju i velike ženske delove. Tu se otvara prostor za glumice. Činjenica je da muškarci danas imaju više uloga, ali ne mislim da to automatski znači da imaju i bolje uloge. Zato sam juče izjavila da ne zavidim Raselu Krou. Meni su nekako uvek bile namenjene uloge takozvanih jakih, hrabrih žena, borbenih i veštih poput muškaraca.

Vašu karijeru je obeležila takva žena – oficirka Ripli, žena koja je u svemiru kao kod kuće?

Ripli je od mene stvorila zvezdu. Svaki od nastavaka „Osmog putnika” radio je drugi reditelj, a Ripli je nastavljala da bude žena koja preživljava usred mase ljudi koji sve vreme paniče. Znam da su mnogi ovaj filmski lik doživeli kao hrabru i snažnu ženu, ali je Ripli zapravo samo praktična osoba, sposobna da misli jasno i konstruktivno.

Baš kao što vi u privatnom životu mislite?

A, ne! Nisam toliko ni konstruktivna, ni praktična, ni nezavisna, ni jaka kao što se o meni najčešće misli. Zbog takve pogrešne slike o meni toliko mi se malo nudilo uloga u ljubavnim filmovima ili komedijama. Šteta, jer ja sam mislila da sam stvorena za komediju, pa i za romantične ljubavne priče.

Ljubavi, doduše, sa malo romantike, bilo je u filmu „Ledena oluja” Anga Lija u kojem igrate udatu a nevernu Džejmi?

Da, ali to je bilo davno. Džejmi je bila žena koja je gorela od frustracija. Nešto poput Čehovljeve Maše, uvek pred eksplozijom osećanja. Džejmi nije sedela kod kuće oplakujući sebe što nije zaposlena ili što više ne voli muža kao što ga je pre volela ili što su joj deca nesnosne pubertetlije. Ona je žena koja pokušava da kontroliše svoj život, iako joj on ne pruža mnogo. Ta uloga mi je mnogo prijala i taj film je odličan. Snimali smo „kod kuće”, u Njujorku, sa njujorškim glumcima i dok smo snimali sa Angom Lijem mnogo smo razgovarali o moralu sedamdesetih godina prošlog veka u Americi. Tada sam bila student, moji roditelji su mnogo ćutali. Ceo taj period za mene je pod senkom rata u Vijetnamu i afere „Votergejt”, a nikada ga nismo do kraja sociološki istražili. Ni sada nije kasno da se to učini.

Možda će to uskoro učiniti Hilari Klinton, možda čak i Donald Tramp?

Meni se čini baš uzbudljivim to što izgleda da će SAD konačno imati ženu predsednika. Znam da je trka još uvek neizvesna i da je Tramp Hilari na tragu, ali bismo ostvarili veliki napredak kada bi žena bila na čelu naše države. Imamo jakih i pametnih žena u svim sferama života, u oružanim snagama, u važnim institucijama, te ne vidim zašto bi bilo čudno ili pogrešno ako bi nam žena bila na čelu SAD. Mislim da je sada pravo vreme za žene.

Filmski reditelj Huan Antonio Bajona, u čijem filmu „Pozivi monstruma” sad igrate hrabru i sposobnu baku, za vas kaže da ste i perfekcionista?

Imala sam sreće što sam uvek radila sa velikim rediteljima, a Bajona me podseća na Dejvida Finčera, samo što je pravi Španac ispunjen strastima i neverovatnom iskrenošću. Njegov pristup samom filmu je snažno instinktivan, dok je Finčerov pristup uvek intelektualan. Uživala sam radeći ovaj film koji je bajka i za decu i za odrasle. Film o prevazilaženju strahova.

Ali i sa Lijamom Nisonom kao džinovskim čudovištem što izrasta iz stabla i krošnje drveta?

Ha, da. Ali, Lijam je samo pozajmio glas tom džinu i to je uradio tako dobro da je ovaj lik u potpunosti usidrio u realnost.

Radili ste sa Piterom Virom, Džejmsom Kameronom, Vudijem Alenom, Polanskim, koji je od ovih reditelja vama ipak najdraži?

Naravno da ću reći da su mi svi dragi, što je tačno, ali uvek rado izdvajam Pitera Vira. Za to postoji valjan razlog. Vir je taj koji mi je pomogao da shvatim šta znači haos filma i kako da mu se kao glumica prilagodim. Ja sam u film došla iz pozorišta u kojem sam naučila kako da sledim priču i njen kontinuitet. To je naravno važno i u filmu, ali se tu radi drugačije. Snima se na preskok. Zato je vizija o kontinuitetu uloge i lika koji igraš izuzetno važna. Vir koji je borbeni reditelj sa jakom vizijom pomogao mi je da sve to savladam i usvojim.

Dugo ste i u pozorištu, sa suprugom Džimom Simpsonom ste i osnovali jedno u Njujorku?

Da, jer pozorište omogućava život u radosti stvaranja, saradnji sa stotinak mladih ljudi koji stvaraju sopstvene produkcije. Postavljali smo na scenu i Hamleta, i kralja Lira, i Ibzena, i Strinberga, i Čehova. Znam da deluje da može biti najzabavnija stvar na svetu ako si okružen ljudima koji su opsednuti Čehovom, baš kao i vi. Međutim, mnogima to nije bilo zabavno da rade na velikodušan, human način. Meni jeste i na to sam ponosna.

Biće još nastavka „Osmog putnika”?

Da, priprema se, ali je početak projekta malo odložen.

Zašto?

Zbog prezauzetosti njegovih glavnih aktera. Svima nam je stalo da taj film uradimo i nadam se da ćemo u tome uspeti.

Stigao Oliver Stoun sa „Snoudenom”

San Sebastijan – Sa velikom pompom bio je dočekan i ispraćen američki reditelj Oliver Stoun, čiji je film „Snouden” u San Sebastijanu imao zvaničnu evropsku premijeru, čime je započeta i njegova evropska turneja.

 Snoudenovu filmsku priču o najtraženijem beguncu na svetu – Edvardu Snoudenu, kao neku vrstu romansirane biografije, već od 29. septembra videće i publika u Srbiji, jer je film za prikazivanje otkupio beogradski distributer „Taramaunt film”.