Визуелна мапа емоција

Таленат, интелигенција, стваралачка дисциплина, интуиција и однеговане емоције/особена сензибилност, део су персоналног хабитуса Драгане Илић (1966). У том кругу фундиране су естетичке, концептуалне и моралне вредности препознате у њеном раду још на првој самосталној изложби одржаној 1992. године. Тада, млада ауторска појава у новој београдској скулптури била је (и остала) нетипична за своју генерацију, а представа људског лика са статусом персонализованог бића одредила је њен пут стварања и штит личне харизме. Полазећи од позитивног искуства класичне портретне уметности, Драгана Илић предано испитује могућности пластичне обраде лица/тела у теракоти, мајолици или каменини. Енергија мануелног и квалитет ових материјала реферишу на повратак исконском – поданост, топлина, економичност или могућност непосредног преношења поруке – дошли су до пуног изражаја у њеним скулптурама. И у новим радовима Драгане Илић у фокусу је човек и његова индивидуалистичка природа, а своје дубоко трагање за суштином бића и његовог идентитета посветила је интимном простору сопственог окружења портретишући пријатеље и себи блиске особе. Аура пријатељства и његове деликатне снаге чита се и у наслову поставке „Видимо се” али и проширени поднаслов „Нови пријатељи”/„4д”/„Животи вољених” још непосредније појашњава условљеност овог избора личности. Наиме, у сеансама портретисања природа стваралачког чина постаје осетљивија, субјективнија, јер је реч о двосмерној комуникацији и размени унутрашњих гласова интелектуалних и емоционалних као и психичких и физичких особености индивидуа.

Освајајући данас аутономно поље изражавања у материјалима какви су глазирана мајолика и каменина, уметница демонстрира ванредну лакоћу и слободу обликовања и дефинисања форме. Мада обухвата све елементе лица по природном распореду са карактеристичним детаљима – очи, нос, уста, уши, коса – Драгана Илић у својој индивидуализацији физиономије инсистира на присутности целовитог бића. На први поглед, ове визуелне конвенције она је искористила у тоталу лица – као сугестивне чиниоце положаја и карактера лица у маси главе. На лицу – основном ослонцу при идентификацији персоналитета – вајарка исписује својеврсну визуелну мапу емоција. Интимни и камерни карактер ових скулптура елиминише причу о друштвеном статусу портретисаног и обележју времена које се кроз лик модела може препознати. С обзиром да портрет у савременој скулптури више сугерише гледање него перфекцију представе ока, у својој галерији портрета Драгана Илић издваја у својој фактографији лица карактеристичних црта, тако да се појава лица све више поклапа са бићем самог објекта. Овај својеврсни аутобиографски дневник сусрета и размене снова и идеала афирмише, као усамљени глас на актуелној ликовној сцени, виталност фигуративне уметности и њену артифицијелну, хуману и ангажовану кохерентност којој се нема шта додати, нити одузети. Професионално делујући и као професор на Факултету ликовних уметности, Драгана Илић, између осталог, свакако својим студентима може да помогне и сопственим стваралачким хедонизмом.