Ћаскање

Ако узмемо у обзир какав однос људи имају према ћаскању, можемо да их поделимо на оне који воле да ћаскају и на оне који га избегавају. Неки презиру ћаскање, сматрајући га разговором о безвезним стварима и непродуктивним губљењем времена.

Анализа ћаскања показује да је предмет ћаскања најчешће нека површна тема, али и да се разговор о тој теми не приводи крају, већ се тема брзо замени неком другом, а ова трећом. Упркос томе ћаскање има свој скривени циљ и важну друштвену функцију. То можемо да прикажемо на следећем примеру.

Када се двоје људи који се не познају и који се први пут виде нађу у некој ситуацији да морају да заједно проведу неко време, самим тим што се међусобно опажају они стварају комуникацијско поље.

Ово поље има своје законитости, а главна је да људи који су у њему не могу да не комуницирају. Они зато морају да дефинишу свој комуникацијски однос. Када се привидно игноришу и ћутке проводе време, они су се заправо „договорили” да неће да комуницирају.

Ако једно од њих покуша да ћаска, а други кратко одговара, разговор убрзо престаје: једна страна је „предложила” ћаскање, а друга је то одбила. Тишина која настаје је често мало непријатна јер се између учесника појави извесна тензија.

Главна функција ћаскања је да смањи непријатност и „олабави” социјалну напетост између људи који се не познају довољно. Ћаскање је усмерено на емоције учесника, а не на неки резултат самог разговора.

Зато је ћаскање важна социјална вештина, која чини да непознатим људима не буде непријатно. Ова вештина подразумева осећај за меру: како се ћаскање започиње, када треба да се промени тема, које теме не треба да се започињу и слично.

Људи који умеју да вешто ћаскају остављају веома добар први утисак, јер су доживљени као пријатни, занимљиви и љубазни. Раније се користио назив козер за оне који су толико вешти да својим причама забављају друштво.

Потреба за ћаскањем се јавља и онда када су људи блиски, када су на пример у вези или браку. Немогуће је стално разговарати само о проблемима и суштинским темама. Када се ове теме разговора потроше, двоје блиских људи могу или да заћуте или да ћаскају.

Када једно не воли да ћаска, убрзо обоје заћуте. У кафићима можемо да приметимо парове који веома дуго ћуте или гледају у своје телефоне, тако да делују отуђено.

Способност да се ћаскањем започиње разговор, посебно са особама супротног пола, изузетно је важна младима који су генерацијски усмерени на упознавање других младих људи.

Они млади који не знају да ћаскају, који се стиде да се први обрате другом, осуђени су да чекају да им се неко други обрати, а надају се да ће то учинити управо она особа која им се свиђа и која им је занимљива. Зато је важно препознати емотивну вредност ћаскања.