Ćaskanje

Ako uzmemo u obzir kakav odnos ljudi imaju prema ćaskanju, možemo da ih podelimo na one koji vole da ćaskaju i na one koji ga izbegavaju. Neki preziru ćaskanje, smatrajući ga razgovorom o bezveznim stvarima i neproduktivnim gubljenjem vremena.

Analiza ćaskanja pokazuje da je predmet ćaskanja najčešće neka površna tema, ali i da se razgovor o toj temi ne privodi kraju, već se tema brzo zameni nekom drugom, a ova trećom. Uprkos tome ćaskanje ima svoj skriveni cilj i važnu društvenu funkciju. To možemo da prikažemo na sledećem primeru.

Kada se dvoje ljudi koji se ne poznaju i koji se prvi put vide nađu u nekoj situaciji da moraju da zajedno provedu neko vreme, samim tim što se međusobno opažaju oni stvaraju komunikacijsko polje.

Ovo polje ima svoje zakonitosti, a glavna je da ljudi koji su u njemu ne mogu da ne komuniciraju. Oni zato moraju da definišu svoj komunikacijski odnos. Kada se prividno ignorišu i ćutke provode vreme, oni su se zapravo „dogovorili” da neće da komuniciraju.

Ako jedno od njih pokuša da ćaska, a drugi kratko odgovara, razgovor ubrzo prestaje: jedna strana je „predložila” ćaskanje, a druga je to odbila. Tišina koja nastaje je često malo neprijatna jer se između učesnika pojavi izvesna tenzija.

Glavna funkcija ćaskanja je da smanji neprijatnost i „olabavi” socijalnu napetost između ljudi koji se ne poznaju dovoljno. Ćaskanje je usmereno na emocije učesnika, a ne na neki rezultat samog razgovora.

Zato je ćaskanje važna socijalna veština, koja čini da nepoznatim ljudima ne bude neprijatno. Ova veština podrazumeva osećaj za meru: kako se ćaskanje započinje, kada treba da se promeni tema, koje teme ne treba da se započinju i slično.

Ljudi koji umeju da vešto ćaskaju ostavljaju veoma dobar prvi utisak, jer su doživljeni kao prijatni, zanimljivi i ljubazni. Ranije se koristio naziv kozer za one koji su toliko vešti da svojim pričama zabavljaju društvo.

Potreba za ćaskanjem se javlja i onda kada su ljudi bliski, kada su na primer u vezi ili braku. Nemoguće je stalno razgovarati samo o problemima i suštinskim temama. Kada se ove teme razgovora potroše, dvoje bliskih ljudi mogu ili da zaćute ili da ćaskaju.

Kada jedno ne voli da ćaska, ubrzo oboje zaćute. U kafićima možemo da primetimo parove koji veoma dugo ćute ili gledaju u svoje telefone, tako da deluju otuđeno.

Sposobnost da se ćaskanjem započinje razgovor, posebno sa osobama suprotnog pola, izuzetno je važna mladima koji su generacijski usmereni na upoznavanje drugih mladih ljudi.

Oni mladi koji ne znaju da ćaskaju, koji se stide da se prvi obrate drugom, osuđeni su da čekaju da im se neko drugi obrati, a nadaju se da će to učiniti upravo ona osoba koja im se sviđa i koja im je zanimljiva. Zato je važno prepoznati emotivnu vrednost ćaskanja.