Баш нас брига за туђе муке

50. Битеф

Публика овогодишњег 50. Битефа вечерас ће имати прилику да види сценски рукопис једног од најмаркантнијих европских редитеља,  Душана Давида Паржижека. На сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у 19.30 сати биће изведена његова представа „Урнебесна тама” по делу младог немачког писца Волфрам Лоца,  као трећа премијера овогодишњег Битефа.

Душан Давид Паржижек рођен је у Чешкој. Студирао је компаративну књижевност и позоришну уметност у Минхену, а глуму и режију на Академију за сценску уметност у Прагу. Крајем прошлог века основао је Прашки камерни театар са амбицијом да се репертоар ослања на светским премијерама чешких аутора и премијерном приказивању дела немачких и аустријских аутора у Чешкој.

Ваша представа „Урнебесна тама” чија је радња смештена у Хамбург и Авганистан, покреће многа питања, од комплексних ратних дешавања на Балкану до судбина људи у данашњим ратом захваћеним подручјима... Која је, заправо, њена главна тема?

Тема смо ми, представници првокласног света који води првокласне животе, вози првокласне аутомобиле и бицикле. Ми који у својим првокласним домовима живимо са првокласним партнерима, шаљемо децу у првокласне школе, и добијамо информације о неким тамо злим варварима путем првокласних медија док испијамо веганске кафе без кофеина и са млеком без лактозе у хипстерском кафеу у хипстерском делу Беча, Берлина или Прага. Наша се представа бави људима који непрекидно причају о проблемима о којима слушају или читају, а ништа не чине како би бар покушали да их реше. Бави се људима који сматрају да је довољно да ту и тамо оду у арт биоскоп или арт позориште, да погледају неки антиратни, антикапиталистички или анти било чега филм који је покупио награде, само да би могли о томе да разговарају и даље живећи своје досадне животе окружени луксузом.

Представу изводе четири глумице. Зашто сте се определили за такву поделу и да ли то значи да је прича испричана из женске перспективе?

Женска подела истиче иронију комада тако што се одриче урнебесно ушушканог западног света који о кризи и рату углавном слуша искључиво путем медија и, врло ретко, кроз уметност. Конрадова новела и Кополин филм су одлична и јединствена уметничка дела која на импресиван начин описују суровост рата и колонијализма. Међутим, она истовремено показују и стереотипно мушко размишљање. Већина ликова су мушкарци, а ниједан не доводи у питање клише мушкости који представља. Сви као да настањују дечачки сан о авантури, о војевању и ратовању. Они, свакако, на крају губе: било илузије, било живот, које год од то двоје им је још преостало, али губе мушки. Комад Волфрама Лоца је иронична адаптација адаптације. Врло иронична, врло мушка и  без женских ликова. Сматрао сам да савремена инсценација ове добро познате приче не треба да робује још једном клишеу, тако да сам тиме што сам улоге доделио глумицама, отворио могућност за преиспитивање мушких стереотипа са дистанце. То нам је пружило прилику да испробамо буквално све: чак и оно што би било апсурдно да су играли глумци.

Комад „Урнебесна тама”, за који је његов млади аутор Волфрам Лоц освојио престижне награде, тврди да нема места за странце у савременом свету. Колико смо, заправо, спремни да разумемо неке друге културе, друге народе?

Питате ме то 25 година после свега што се догодило у бившој Југославији? Нисмо били спремни тада, нисмо ни данас. Реакција такозваног цивилизованог света на избегличку кризу указује на то да нисмо спремни да дамо допринос, да делимо или да помогнемо. Став већине људи у мојој земљи, а и политичара доказује, нажалост, управо то.

Рођени сте у Брну. Данас углавном стварате унутар немачког говорног подручја. Поред  тога, оснивач сте и изузетно популарног Прашког камерног театра. Шта мислите, у ком правцу иде европско позориште?

Већ губим везу са Прагом и чешком културом, јер сам годинама у иностранству где сам, пак, и даље странац. Погрешно би било говорити о некаквим „општим трендовима”. Мој одговор се своди на клише некога ко путује из земље у земљу унутар немачког говорног подручја: ансамбли које ме занимају боре се, више или мање, против бесмисленог позоришта са више или мање успеха. Најуспешнији су, у том погледу, Фолксбине и позориште Максим Горки. Фолксбине не само да диктира трендове режије и сценографије у последњих скоро тридесет година, већ је постало културни експонент најрелевантнијих политичких ера које су се догодиле од кад ја памтим. За мене он представља непосредну и прошлост и будућност средњеевропског позоришта. А Максим Горки би могло да буде његова будућност. Уметнички гледано, оно још увек није на врхунцу, њихова млада ауторска постава рефлектује промене кроз које немачко друштво пролази последњих година: Шермин Лагхоф и Јенс Хиље веома лепо раде. Идућег лета, када се заврши ера Франка Касторфа у Шаубинеу, Берлину, и не само Берлину можда позориште Максим Горки преузме палицу.

Каква су Ваша очекивања од Битефа и од Београда? Колико је за уметника важно да учествује у размени идеја и енергије?

Своје професионално најплодније године провео сам у Прашком камерном театру. Штета је што никада раније нисмо били у прилици да свој рад прикажемо београдској публици, тако да сам изузетно захвалан да сам бар ја добио ову јединствену прилику и то са делом које је, према речима мојих некадашњих колега, веома слично представама које сам некада режирао у Прагу. Почаствован сам и јако се радујем да упознам своје колеге попут Милоша Лолића.