Од Мићуновића до Шутановца

После суботњих унутарстраначких избора демократе и њихови симпатизери могу да буду сигурни макар у једно – нови лидер Демократске странке Драган Шутановац зна да води кампању. Претходно велико Шутановчево искуство у страначком раду, које је можда недостајало Лутовцу и Антићу, имао је и бивши лидер Бојан Пајтић, али очигледно није умео да га капитализује на првим непосредним изборима у ДС-у.

Колико је Шутановац и осталим квалитетима сазрео да буде лидер ДС-а моћи ће (и мораће) да покаже веома брзо, већ на председничким изборима који ће значити почетак краја или, пак, наставак доминације Вучићеве власти.

Ти избори би лако могли да буду и лабудова песма демократа ако ново руководство не буде показало да опоравља и поново уздиже странку која је учествовала у свим најзначајнијим тренуцима политичког живота Србије од 1990. године. И која, у тренуцима када делује као да јој је рок трајања на истеку и упркос свим посртањима, још симболизује грађанско и демократско на српској политичкој сцени.

Нову страницу политичке историје ДС исписује и организовањем директног гласања за председника и потпредседнике странке, са више кандидата који су се озбиљно борили у изборној утакмици.

Демократе су и тиме наметнуле нови стандард у политичком животу Србије, као што су и прва странка која је показала да може да преживи смену лидера. Још од времена када је Ђинђић, деведесетих, скинуо с партијског трона првог лидера Драгољуба Мићуновића. Иако су поражени, по правилу, одлазили, повлачећи за собом и делове странке, нису успевали да направе нови ДС и да сахране стари. Бар до сада.

Та „изворна“ Демократска странка, једина за коју се (иако кадровски данас веома далеко од таквих величина) везују имена оснивача као што су Борислав Пекић и Десимир Тошић и њихове претече Давидовић и Грол, жилаво опстаје, мада са сваким изборним циклусом све више у страху од пада испод цензуса.

Од организације која је била носилац демократских промена 2000. године, сведена је, највише сопственим лошим радом на власти од 2008. до 2012, на партију са око 12.000 агилних чланова.

То су они који су гласањем у суботу показали да још верују у будућност странке, за разлику од неких бивших функционера који су се без велике сете опраштали од ДС-а после пада Бориса Тадића, тврдећи да је испунио своју историјску улогу, иживела смисао свог постојања. А заправо су говорили да је Српска напредна странка преузела њену улогу.

На Шутановцу је, као бившем министру војном, да консолидује своју партијску војску и из четворогодишње политичке дефанзиве крене у противнапад. Само, ионако слабе шансе биће му још лошије ако не задржи председничке противкандидате и виђеније чланове у партији.

Јесте да се за сваки досадашњи талас осипања тврдило да ће бити последњи за ДС – па није, али једном ће то свакако бити, ако демократе наставе да се деле досадашњим темпом, са све краћим „периодом полураспада“, то јест са све учесталијом променом лидера.