​Досетке и интереси

Док се Хрватска разметала дипломатском силом, верујући да зато што је чланица ЕУ а Србија у чекаоници може да поставља услове и блокира нам пут ка Европи, почела је да заостаје на другом плану. Било је само питање времена када ће се таква контрапродуктивна политика Хрватске према Србији одразити и на економију. Вест да Србија бележи суфицит у трговини с Хрватском – чак и да им продајемо, замислите, купаће костиме – значи да Хрватска више увози из Србије него што у њу извози. Реч је о битном преокрету, који се многима чинио скоро незамисливим, јер је дуги низ година било обрнуто. Зато се ваљда и похвалио премијер Србије Александар Вучић.

То сустизање и престизање десило се када је дипломатска криза између две земље била на врхунцу, јер, у првих седам месеци, према подацима Привредне коморе Србије, робна размена између две државе достигла је пола милијарде евра, што је пораст од скоро седам одсто. Од тога је извоз Србије већи 14 процената него прошле године, док је с друге стране хрватски извоз у Србију порастао само 0,2 одсто, што значи да је Србија, та „шака јада”, „шарала мало” и, гле, остварила суфицит од 11,8 милиона евра. Дакле, баш у време док су се политичари позивали на заштиту националних интереса у међусобним односима, управо јачање привреде, у овом случају наше, једно је од главних, ако не и главно, подручје остварења најважнијих националних интереса.

Ништа и ником није необично на овом подручју да партикуларни интереси, национализам, заташкавање стварности и скривање чињеница онемогућава и замагљује рационално одлучивање. Пре седам-осам година Словенија је игнорисала позиве да да предност европским интересима и наставку процеса уједињења Европе, што је онда значило и стабилизацију турбулентног Балкана, дајући предност својим „националним интересима”. Није успела да заустави Хрватску, уложила је енергију и капацитете у битку која је била унапред изгубљена, јер Словенија је, баш као и недавно Хрватска приликом јаловог покушаја блокаде Србије, остала усамљена у европским оквирима. Сада је било само питање времена када ће Загреб да попусти. Овде није само реч о односу из оне опаске Зорана Милановића о орлу и муви. Његов изборни слоган „сигуран смер” одвео га је после свега на сигурно место. Док су заустављани камиони на граници, држале се лекције из међународног права и одигравали слични политички хепенинзи, привредници и трговци су радили свој посао.

Наш једини интерес у сарадњи са суседима је да однос мора да буде што нормалнији и релаксиранији са што више међусобне трговине и инвестиција, што више културне, туристичке и сваке друге размене. Лечење комплекса у ватерполу и кошарци и досетке типа ко ће кога више да увреди нису национални интерес. То је економија и на том пољу су важне и пресудне победе. Све остало је обмана.