Вера за вечеру

Када су ме 1971. године као радозналог голобрадог сељачића, који је био вредан и није одбијао ни један посао, предложили да испред своје средње музичке школе постанем члан председништва општинског одбора омладине у Нишу – брже боље сам се вратио у завичај и дотрчао код ујака Ђоле Мутавџића у Велику Дренову. И данас, као да га видим како необријан, с црним подочњацима – седи испод крошње великог ораха и испија шприцер са содом. Кад сам га питао да ли да прихватим позив за моју прву политичку функцији или не – одговорио ми је:

– Сви знају ко су Бетовен и Моцарт. А мало њих зна како су се у то време звали дворски пажеви и министри. За двадесет година и за навек – сви ће знати ко је био највећи драмски уметник Љуба Тадић, а скоро нико ко је данас југословенски министар спољних послова. Држи се ти своје струке, музике и уметности, политика је млаћење празне сламе и велика клетва која људима доноси тренутну сласт, ал на крају – само несрећу.

У предвечерје другог рата 1941. мој ујак је шуровао с комунистима, а највише са Добрицом Ћосићем, школарцем пољопривредне школе „Свети Трифун“ у Александровцу – из чијих руку је крадом добио књигу „Како се калио челик“ Николаја Островског. За време рата је као члан СКОЈ-а остао у илегали – и дотурао партизанима плетене чарапе, гас и сушену сланину на оближњи Јастребац. Кад је дошло ослобођење, једно време радио je као тишљер – а онда је, на предлог ратног друга, члана ЦК Србије и миљеника Јосипа Броза, сео у руску „волгу“ и постао главни партијац у крушевачком срезу. Пао је, кад и Добрица, одмах после Ранковића.

Занос и опијеност далеким сунцем, коб корена и деоба, моћи и стрепње и изневерене бајке – оивичавају трновит и туробан пут грешника и отпадника – којим су заједно прошли мој ујак и Ћосић. Велики романсијер је скончао као највећи српски писац и угледни академик – а Ђола, као резигнирани, одбачени и анатемисани револуционар. И несуђени прелетач. Тврд као камен, постојан и снажан у својој вери и оданости саборцу и другу, одрекао се Тита, партије и привилегија, зарад части и образа. А требало је само да промени плочу, да пређе на другу страну – и да оптужи Ћосића. Што је одбио да учини. Кад сам одврко – сазнао сам кроз какву шикану и голготу га је Удба провукла. Ваљда му је због тога, тек што је напунио педесет година – срце препукло.

Као аманет, речи ујака Ђоле упамтио сам за цео живот. И нисам поклекао. Док се годинама бираним речима, уз труд да не повредим оне који ме позивају у политичке воде – захваљујем и говорим да не желим да будем ни члан ни функционер, ни посланик ни министар, ни председнички кандидат ни државни секретар – питам се: у чему је магична моћ и халапљива, похлепна страственост политике. Због чега су јој људи толико подложни? Чему толика посесивност и глад за влашћу – на свим нивоима? Зашто је бављење политиком међу Србима толико сладострасно и судбинско? Чиме објаснити чињеницу да већинско чланство сваке владајуће партије – у прашњавим актен-ташнама баченим испод кревета – има макар најмање две-три или четири друге чланске карте некада пресудно доминантних партија и странака? Које су биле на власти и омогућавале привилегије, или било какву другу асну. Ако би било могуће спровести анкету и утврдити, колико је данашњих чланова владајућег СНС-а било испод барјака ЈУЛ-а или странке Г-17, онда кад је то било исплативо, кад је било профитабилно, кад је доносило привилегије и економски престиж у друштву – резултат би био фрапантан. Зашто Срби тако лако мењају веру за вечеру?

Јавна тајна је да је у Србији данас цунами преласка у СНС мотивисан искључиво уским, приватним интересима и привилегијама и шаком власти, надом очекиваног запослења, напретком у јавној служби – оних који сада френетично кличу Вучићу, а не тако давно су са истим жаром Милошевићу и другим лидерима који су персонификовали власт, силу, новац и моћ. Са идеолошког становишта – то је најслабије место у друштвеној и политичкој биографији Србије од владавине Јосипа Броза наовамо. Које не говори превише добро ни о глобалном моралном коду српског народа у целини. Не живим у илузији да су од болести прелетања, издаје, непринципијелности и политикантског промискуитета имуни чланови и симпатизери тзв. демократских странака. Ако није гора – прича је макар иста. Да није тако, не би се десило да донедавно суверено владајућа Демократска странка спадне на мањи број чланова – него што на „Фејсбук” профилу свака провинцијска тинејџерка има пријатеља.

Ко верује да та и таква владајућа већина представља ослонац и колатерал за напредак и развој наше заједнице – озбиљно греши. Због тога би ваљало драстично спустити дурбин, спустити реторику на ниво нормалне комуникације са свима – с неистомишљеницима поготову. У ширем, толерантном дијалогу, без инсистирања на идеолошким разликама и поделама – требало би постићи консензус и ударити темеље озбиљне стратегије народног опстанака и одржања у претешким социјалним, економским и геополитичким условима.

Само с таквом националном стратегијом, без дисквалификација и фаворизовања гласачке машине владајуће аутократије, без величања празних глава које аплаудирају свакој власти – политика би била смислена и донела би бољитак друштву. Све друго је бојим се – млаћење празне сламе. Што би реко ујак Ђола...

Глумац, редитељ, сценариста