Нема кризе драме, постоји криза човека

Жан-Пјер Саразак (1946), најзначајнији француски савремени позоришни теоретичар и аутор књиге „Поетика модерне драме”, која је објављена и код нас у издању „Клија” у преводу Мирјане Миочиновић, каже да бескрајно жали што је, због здравствених разлога, морао да откаже своју посету Београду, где је био позван као гост Битефа и свог српског издавача.

Жао му је што неће пратити тако значајан фестивал, а посебно што неће присуствовати представљању своје књиге која је, у оквиру програма Битеф библиотека, заказана за 2. октобар у Фестивалском центру (Андрићев венац 2) у 17 сати и на којој ће говорити Мирјана Миочиновић, Небојша Ромчевић, Небојша Брадић и Иван Меденица. Да подсетимо, Мирјана Миочиновић је добила награду Милош Н. Ђурић за превод ове књиге.

– Жалим утолико више што веома ценим рад издавачке куће Клио и рад преводиоца моје књиге Мирјане Миочиновић – каже Саразак за „Политику”, додајући да су га исти разлози спречили да ове године оде и на позоришни фестивал у Авињон.

Аутор више књига („Будућност драме”, „Интимно позориште”, „Позоришна критика. Од утопије до разочарања”, „Парабола или детињство позоришта”, „Игра снова и други обилазни путеви”...) Саразак је и редитељ, као и професор на Новој Сорбони (Париз III), а у склопу Института за позоришне студије на истом факултету основао је Групу за истраживање модерне и савремене драме.

Бавите се кризом савремене драме, али ипак сматрате да овај жанр и даље опстаје и не прихватате смрт драме. Чак кажете да нема кризе драме већ да постоји криза човека?

У суштини мог истраживања је критичко читање фундаменталног дела „Теорија модерне драме” Петера Сондија, великог теоретичара кризе драме, који констатује да је драматуршка форма, ограничена дијалогом и у интеракцији између неколико ликова, на крају 20. века неспособна да одговори модерном свету у његовој сложености.

Код Сондија на крају, после проучавања бројних драматурга, од Ибзена, Стриндберга и Чехова до Пирандела и Брехта, налазимо идеју смрти драме или „постдрамски” театар, појам чији је творац немачки критичар Ханс-Тис Леман.

Моја критика Сондијевог дела, које је – на томе инсистирам – капитално, заснована је на анализи стотинак комада написаних од 1880. године до данас и има за циљ да покаже да нема ни смрти драме, ни опстајања њеног епског јединства, већ да имамо серију естетичких одговора на модерно време.

Јединство времена, места и радње почињу да се сматрају застарелим и штетним за развој драме тако да Аристотеловско тројство (поредак, величина, целовитост) – слично „лепој животињи”, савршених пропорција, ни сувише великој, ни сувише малој – више не важи. Оно што ја називам кризом човека представља крај драматуршког супротстављања између појединаца.

Нема више јунака, заплета, расплета, нема сукоба великих личности, јер су се оне утопиле у анонимност. Од Чехова до Креца, Лагарса и Фосеа, мали, обичан човек не престаје да живи на модерној сцени своје мале, свакодневне, најбаналније драме...

Увели сте неколико оригиналних појмова за тумачење савремене драме, као што је, на пример, драма живота?

Нисам порицао кризу драмске форме, већ сам супротставио нову парадигму, коју сам назвао драма живота, ранијој парадигми – драми у животу...

Драма у животу, од Есхила до Виктора Игоа, била је заснована на конфликту јунака који је имао одређени рок трајања – један „фаталан дан” – у једном такође ограниченом простору и, нарочито, на чињеници да је тај конфликт морао бити обрађен на јединствен начин (чувено „јединство акције”) и да је морао водити ка једном решењу.

Напротив, драма живота може обухватити читав живот једне или више особа а не само једну епизоду у том животу. Уз то, драма живота је отворена форма, у основи недовршена, увек способна да буде поново изведена, продужена, у свести гледалаца.

Било да њихово извођење траје седам сати или двадесетак минута, заједничко овим драмама јесте да прате ток целе једне егзистенције, процес који ја зовем великом ретроспекцијом: цео живот виђен са прага смрти.

Раније је у театру постојао континуитет, али у савременом позоришту све се претумбало, владају дисконтинуитет, фрагментација. Драма живота може тако да се представи из различитих углова, индивидуално и колективно, онтолошки, егзистенцијално, политички...

Кажете да се, захваљујући уметности режије, драма све мање доживљава као драмски текст. Сведоци смо многих адаптација и, чак, промена оригиналног текста?

На крају 19. века редитељи, а посебно Андре Антоан, први позоришни редитељ са осећањем за модерно, поставили су на сцену велики број драматуршких адаптација романа, посебно Емила Золе, првенствено због тога што су романи говорили о реалном свету, развоју друштва, историјским покретима, за разлику од тадашњих драма које су, зауздане правилима, често у супротности са реализмом.

У данашње време, многи редитељи постављају на сцену романескни материјал директно, без претходне драматуршке адаптације, било да је реч о роману Кафке, Достојевског, Кундере, Табукија, Уелбека...

Реч је о прилагођавању театра наративним романескним структурама као таквима, што један позоришни редитељ, који се одаје ономе што Антоан Витез назива „театром приче”, дефинитивно може да уради без ангажовања драмског аутора.

Како бисте описали актуелну сцену у Паризу и у Француској данас?

За актуелну сцену и у Француској и у другим европским земљама, карактеристичан је, чини ми се, театар који проистиче из глумачког колектива. Жоел Помера, најгледанији аутор и редитељ на актуелној француској сцени, пише своје комаде на основу импровизација глумаца своје екипе.

Овај вид колективног позоришта био је много и снажно коришћен седамдесетих година у Театру сунца Аријане Мнушкин. У њеној најпознатијој представи „1789” публика је подигнута на ниво сведока – да не кажем учесника – освајања Бастиље.

Многи савремени драматуршки експерименти фокусирани су на улогу гледалаца и имају за циљ да, кроз насиље, провокације, садо-мазохизам, створе код њих нелагодност. Овде је реч о позоришту – перформансу у традицији Батаја и Артоа.

Дакле, реч је о позоришту које је супротстављено оном за које се залагао Брехт, мисаоном гледаоцу и ефекту дистанцирања. Можда и превише супротстављено?