Нећу да ћутим кад вређају Србију

Захваљујући свом понашању, јасној опредељености за мир, привржености дијалогу и преговорима, реформама, Србија коначно има прилику да свакоме каже шта мисли и да реагује на ствари које су очигледно, флагрантно кршење и људских права и свих оних вредности на којима почива и сама Европа. Зато, кад неко држи мису усред Загреба усташким генералима, диже споменик терористи Миру Барешићу, или позива на рат попут Сефера Халиловића, ја, осим што желим на то да реагујем, имам и обавезу. Министар сам спољних послова и радим тачно оно што би, по правилима службе, урадио и министар спољних послова, рецимо, Пољске, Чешке или Француске, да неком у Немачкој падне на памет да подигне споменик, рецимо Рудолфу Хесу, да не идемо даље од тога. Или да у Минхену одрже мису Герингу, Фон Папену и Кајтелу. Или да неко изјави како ће било која држава у њиховом окружењу нестати.

Ово су речи којима први потпредседник Владе Србије и шеф дипломатије Ивица Дачић објашњава неке своје иступе од избора наовамо, које карактерише „наелектрисаност” и оштрина у наступу према неким хрватским и бошњачким званичницима. Али, неувијено и оштро недавно је „испрозивао” чак и другог човека немачке дипломатије Михаела Рота. Отуда и питање зашто као шеф дипломатије, дакле, неко ко би требало да наступа више „у рукавицама”, све чешће посеже за горљивом реториком?

– Шеф дипломатије је неко ко и у рукавицама и без њих, у свакој ситуацији, било којим околностима, има једну, основну дужност. Да заступа интересе своје земље, а поготово, да реагује кад су они на било који начин угрожени. То никако не значи да он треба да подстиче, навија или пропагира лоше односе са светом и суседима, и ја то и не радим.

Део јавности у вашим иступима ипак препознаје вишак страсти?

Никад нисам изјавио или урадио нешто што би се могло назвати грубим, ратнохушкачким, националистичким. Али, јесам реаговао, и наставићу то да радим сваки пут, кад су други својим наступима и изјавама вређали Србију, оживљавали нацизам, мешали се у наше унутрашње ствари. Према томе, прича о мом наступу без рукавица је, од старта, промашена тема. Главна тема јесте, како неко у Европи, у 21. веку, може нешто слично да уради. И како било ко може на то да ћути.

Шта сте тиме до сада постигли, осим што сте вероватно придобили део овдашњег јавног мњења? Има оцена да тиме себи припремате терен за председничку кандидатуру.

Још једна промашена тема. Овде сви покушавају да нађу неки разлог више, неки скривени мотив, заверу, у стварима које су свуда у свету најнормалније. И одмах да вам кажем, ништа од тога нема везе с истином. Просто сам радио свој посао. Онај дневни, рутински, који ме води од разговора с амбасадорима, путовања у разне земље, учествовања у преговорима, до реаговања на опасне изливе национализма у нашем суседству.

Бирачком телу да се обраћам три и по године пре следећих парламентарних избора било би прилично неозбиљно, а и не сећам се да ме је ико питао да ли сам хтео да придобијем бираче кад сам отишао у Брисел и први пружио руку Тачију. Нисам, као што нисам то хтео ни сада. И само сам, у оба случаја, као што сам већ рекао, радио свој посао. Он неки пут може јавном мњењу да прија, неки пут не, али није то одлучујуће. Одлучујуће је да ли је добар за земљу коју представљаш, за њене интересе. Исто важи и кад је реч о председничким изборима. Тренутно ме не занимају.

Таква реторика одудара од онога што говори премијер, стално истичући колико је важно имати мир у региону. Имате ли Вучићеву подршку за такав наступ?

Ви никако да приметите да и ја реагујем искључиво кад неко, на било који начин, прети миру у региону. И шта је, извините, дизање споменика терористи, његово глорификовање, ако не управо то? И какав мир у региону да очекујемо ако се поново успоставе, у нашем окружењу, вредности које су биле основа нацизма или ако неко позива на рат? Дакле, ја сам до краја на линији ове владе, и мир у региону ми је приоритет.

Сад сви причају о миру, али…

Ја никад не бих урадио ништа чиме бих тај мир угрозио. Нисте ви мене чули да глорификујем оне који су починили ратне злочине, да се залажем за неку велику Србију, да претим суседима нестајањем, да било коју нацију, земљу омаловажавам, или називам шаком јада. И чест сам и рад гост у целом региону, инсистирам на везама, градим их, учествујем у свим иницијативама које покрећу влада и премијер, борићу се за регион без граница, за дијалог, преговоре и мир.

Е сада, што сам дубоко убеђен да, управо у корист тог мира, немам право да ћутим, сасвим је друга прича. Опет, кад је премијер тражио да заћутимо и престанемо да одговарамо на увреде и изливе мржње, и то сам урадио. Није ми било лако, али јесам.

Какав развој ситуације у БиХ очекујете после референдума у РС који Европска унија сматра нелегалним? Ако би ЕУ увеле неке санкције према Додику и РС, како се спекулише, шта ће Београд урадити?

Очекујем, пре свега, разум и смиривање тензија. Оно на шта и наш премијер позива и на чему ради. И верујте ми, за Србију и за Републику Српску више значи то што је он у Њујорку био на панелу посвећеном Сребреници и што је Бил Клинтон пред свима више пута поновио да је храбар човек, него било шта друго. Морамо сви да научимо да улажемо у мир. Да пристајемо на компромисе, да показујемо вољу, да неки пут чак и истрпимо зарад тог мира. А кад је реч о РС, сигурно је да Србија никад неће окренути леђа свом народу који тамо живи.

Да ли званични Београд није пружио подршку Додику за референдум зато што сте мислили да је то изјашњавање о Дану РС бесмислено, или зато што нисте желели да још више нарушите односе са Сарајевом, или вас је неко нечим притиснуо?

Нико нас није притискао, нити ми реагујемо на притиске. Зато то више нико и не покушава. А референдум нисмо подржали управо због нашег инсистирања на смиривању тензија, на проналажењу решења која су добра за све, на изградњи поверења, на разговорима, договору. Тај наш став је основа наших односа са свима, па и са Сарајевом и са Бањалуком. Самим тим, кад је о нама реч, нема никаквог нарушавања тих односа, нити је Србија икад урадила нешто да би их нарушила.

Има и другачијих мишљења.

Ми ћемо и даље бити ту да помогнемо свима – и у БиХ и у РС. Да увек, кад нас желе, одемо у Сребреницу, да дамо новац за њу, да градимо мостове са РС, да обнављамо, успостављамо нове везе, улазимо у заједничке инвестиционе пројекте.

Једино што нећемо, и свима смо то рекли, да помажемо у свађању. Свесни смо колико је то опасно, знамо колике су тензије, како су дубоке ране, да све врло лако може да букне, и никад нећемо ништа урадити да то потпирујемо и да учествујемо у надградњи и развоју сукоба. А за помоћ у преговорима, договору, смиривању страсти – увек смо ту. Зато и нисмо подржали референдум, не због било чега другог.

Да ли ваша званична посета Мађарској 3. октобра, а онда разговори с турским званичницима у Анкари 5. и 6. октобра, имају везе с мигрантском кризом и положајем Србије на балканској мигрантској рути?

Данас све има везе с мигрантском кризом. И нисам сигуран да људи знају колико је то важна и опасна тема. Она може да промени све. Од граница, преко састава становништва, економије, до саме Европе. И неће она бити иста с Ангелом Меркел, или с неким десничарем којег ће антиимигрантско расположење избацити у први план. С Оландом, или Марин Ле Пен.

Опет, неће бити иста и ако сутра, одједном, у њу нахрупи три милиона људи, гладних и босих, да не причам о оном великом броју међу њима који ће бити и бесан и спреман да за неко своје веровање стави ранац с бомбом на леђа и уђе на железничку станицу или аеродром...

Шта је решење?

Сведоци смо да и Европа, суочена са свим тим, још нема јасно решење. Нема чак ни представу о томе шта би јасно решење могло да буде. Дели се, сукобљава и плашим се да је све ближе катастрофичном сценарију.

Дакле, ако ме питате да ли ћу о томе да разговарам, наравно да хоћу. Ми смо, с Турском, Мађарском, Бугарском, Македонијом, и у том случају, капија Европе, и никако не желимо да та капија буде разваљена. Верујем да нико не жели. Зато што би бујица била незаустављива.

Наша мигрантска квота била је до 6.000, према договору с ЕУ. Ако их је већ, званично, око 7.000 у Србији, колико ћете још чекати да нешто предузмете? И шта је то „нешто” што можете да урадите, а није подизање зидова и жица?

Зидови су најједноставније решење. Проблем је што не значе ништа ако сутра милиони крену ка нама. И нема онда тог зида који неће прескочити, сравнити, нити жице коју неће искидати. Решење мора да буде постигнуто у Европи, у договору свих, а то је оно што највише фали. Нема га.

И сами сте рекли, ми већ имамо више избеглица него што нам је квота и много мању европску помоћ од земаља које неће ни да чују за избеглице. Но, боримо се. Увели смо патроле, смањили илегални прилив, путујемо по свету и тражимо решења. Нажалост, овај пут најмање од нас зависи. А они од којих зависи изгледа да још не знају шта је све на коцки. Врло је лоша ситуација.

Лидери средњоевропских земаља основали су савез за одбрану својих држава и свог начина живота, како је изјавио мађарски премијер Виктор Орбан после прилично неуспешног самита о избегличкој кризи у Бечу. Европа и ЕУ се, чини се, дефинитивно деле на овом питању. Где смо ту ми? Некако се чини да је вама ближа Орбанова опција, али је премијер Вучић, без обзира на блиске односе с мађарским колегом, безусловно уз Ангелу Меркел.

Премијер је, као и увек, уз нормалност. Уз оно што не води у сукобе, погроме, поделе. И апсолутно га у томе подржавам, без обзира на чињеницу да ми је Орбанов страх близак, али не и сама опција. Ништа нећемо добити ако се сутра та Европа подели, ако буде базирана на страху и одбрани. Онда ће свако од сваког да се брани. Прекинуће се везе, стаће економија, а од сумње у некога, од страха од некога, па до убијања тог некога, врло је танка граница.

Ксенофобија свакако није решење, али разлика у тим ставовима ни најмање не смета нашим односима с Мађарском. Превише је других вредности које делимо, и о свему с њима успевамо да се договоримо. Па чак и око тема у којима се не слажемо. На крају, није Мађарска проблем. Проблем је што Европа, као заједница, не уме заједнички да реагује.

Срђан Богосављевић је почетком септембра навео да Вучић као личност има далеко највећу подршку, а да сте ви иза њега. Али далеко иза, у рангу с Томиславом Николићем. Желите ли да испробате своје шансе на председничким изборима, пошто већ Вучић каже да он неће учествовати у тој трци?

Желим, тренутно, да се бавим својим послом, као што сам већ рекао. Председнички избори су, у том смислу, далека будућност. Причекаћу да она дође, па ћу о свему да размислим. Лагано.

Да ли сте ближи опцији да се кандидујете или да у договору с Вучићем подржите некога ко би био заједнички кандидат владајуће коалиције (највероватније Николић)?

Најближи сам опцији да сачекам. И да до тада што боље радим ово што радим. То ми је важније – и кад је реч о будућности Србије и о мојој политичкој будућности.

-----------------------------------------------------

Бићу диктатор ако забраним „Твитер” у СПС-у

Зашто сте допустили овакву „таблоидизацију” СПС-а? Или вам није важно кад вас и вашу странку у медијима спомињу због свађе „СПС-старлета” или функционера попут Дијане Вукомановић и Новице Тончева?

А зашто сте ви, новинари, допустили овакву таблоидизацију медија? И не бавимо се ми у СПС-у новинама, оне се баве нама, на начин на који се баве. Нико не дође на председништво да извештава о нашим циљевима, плановима, стратегији. Али свако пренесе сваки твит. И шта ја да радим? Ако забраним „Твитер” у странци, бићу диктатор, и то ми не пада на памет да радим. Али оно што сигурно хоћу, јесте да инсистирам на разговору, дијалогу, па ако треба и свађи у самој странци. То је начин да растемо и будемо бољи. А свако изношење тога у јавност није ништа друго него саморекламерство. И за такве неће бити места у СПС-у. Нека направе своју странку, па нека се хвале.